Vreme: RTS-ov NTC kviz, prvi kviz za decu posle 10 godina

Ove subote počinje „NTC kviz“, prvi kviz na RTS-u posle deset godina u kome se takmiče deca. Ovo nije kviz znanja, već misaonih veština i tehnika. Malo je medijskog prostora u kome dete dobije šansu da pokaže šta zaista ume i zna.

Od ove subote u podne, a povodom početka školske godine, na Prvom programu RTS počinje kviz za decu „NTC kviz“. Zašto je to važno, pa zato što je ovo prvi dečji kviz na ovdašnjoj televiziji nakon deset godina, i zato što to nije kviz znanja i informisanosti, već kviz misaonih veština i tehnika u čemu su deca izuzetno uspešna.

Zove se „NTC“ zato što je to skraćenica od „Nikola Tesla Centar“ što je odsek MENSE za darovitu decu, po čijoj metodi „Učenje kroz igru“ je realizovan.

Kviz ima sedam standardnih igara i svaka igra predstavlja jednu NTC tehniku kojom se vežba asocijativno mišljenje, slušna pažnja, koncentracija, mišljenje u pokretu, stvaranje i pamćenje nelogičnih priča. Takmičenjem u timu, uče se da dve glave bolje misle od jedne, a četiri od dve, a kvalifikacije i finalne epizode pokazale su da su najuspešniji timovi bili upravo oni koji su igrali timski.

Jelena Popadić Sumić, urednik i scenarista „NTC kviza“, kaže da je „kroz kviz prošlo 64 takmičara, 64 malih osoba sa svojim definisanim karakterima i bilo je fascinantno gledati ih kako prolaze kroz igre, kroz učenje timskog rada, kroz veliku želju da osvoje poene, kroz pobede i poraze“.

„Malo je medijskog prostora u kome dete dobije šansu da pokaže šta zaista ume i zna... I ne mislim na medijsku eksploataciju pojedinačnog deteta, već na sistemsku vidljivost i evaluaciju: gde smo mi odrasli u odnosu na decu, i ko je dete danas“, kaže Jelena Popadić Sumić.

Dodaje „da je opšte mesto da su današnja deca nezainteresovana, blazirana... I pri tom strašnom sudu se ne uzima u obzir da postoje i briljantna deca, poput takmičara ovog kviza. Oni su bili puni emocija, zajapureni, srećni, tužni, bilo im je jako stalo. A niko od njih nije znao da li čeka neka nagrada na kraju. Bilo im je stalo do igre! I to dete čini detetom“.

Bilo je, naravno, kaže Jelena Popadić Sumić „i nerviranja i plakanja i tešenja, bilo je i neutešnih. Ali, i kao roditelj i kao stvaralac za decu, smatram da su te emocije legitimne, ništa manje važne za razvoj i spoznaju sveta. I ako neko od njih kroz ovu igru nauči da će u životu i pobeđivati i gubiti i da nijedna od tih pobeda i poraza nisu fatalne i finalne, mi smo uspeli“.