четвртак, 09.06.2022, 11:00 -> 18:24
Аутор: Димитрије Војнов
Rod, pol i žene gledane očima američke desnice
Dokumentarni film „Šta je žena?” Džastina Folka nametnuo se kao jedna od najprovokativnijih premijera protekle sedmice. To je dokumentarni film u kome desničarski novinar i pisac Met Volš ide od jednog do drugog relevantnog sagovornika u pokušaju da sazna odgovor na pitanje „Šta je to žena?”, usput ispitujući aktuelnu temu rasta transrodnosti i transseksualnosti a, naročito, zastupnike hormonalne i hirurške promene pola deci.
Film je proizveo „Dejli Vajer”, desničarski medij u velikom usponu koji poslednjih nekoliko godina ulaže sve više sredstava u vlastitu filmsku produkciju, o čemu sam već pisao, i ovo je njihov projekat, ponovo izveden u saradnji sa veoma sposobnim producentom Dalasom Sonijeom. Pitanje je koliko se ljudima sa „Dejli Vajera” može verovati, ali oni tvrde da im se u trenutku premijere filma sajt našao pod DDOS napadom jer establišment ne želi da ljudi vide ovaj film, i to je ubrzo pretvoreno u marketinško sredstvo.
Alt-desnica je imala dosta uspeha sa svojom tendencioznom dokumentarnom produkcijom, a neki autori i proizvođači poput Dineša Desouze su postizali solidne bioskopske uspehe sa svojim dokumentarcima u kojima se razobličavaju razni gresi demokrata i njihove „duboke države”. Činjenica da se za propagandu koriste dokumentarni filmovi otvara naravno pitanje njihove verodostojnosti i pripadnosti ovoj formi.
Naime, kada je krenula produkcija „mokumentaraca”, filmova koji koristeći stilska rešenja dokumentarnog filma izlažu potpuno izmišljene priče za koje gledaoce manje ili više ubeđuju da su „istinite”, uporedo su dokumentarni filmovi sa pristupom zasnovanim na objektivnosti sve više počeli da se koriste narativnim tehnikama igranog filma. Ovo nije priča o Godarovoj paradigmi da igrani film treba da bude kao dokumentarni a dokumentarni kao igrani, već da stilska rešenja za koja smo navikli da nam na filmu iskazuju nepobitne činjenice sada češće koriste fikcije i propaganda nego dokumentaristi.
Rečju, ono što danas kolokvijalno nazivamo dokumentarnim filmom više je stilska ljuštura nego suština.
Na tom putu, dokumentarni film se u svojim trenutno umetnički najpriznatijim formama odrekao nekih od karakteristika na koje smo navikli, a to je sveobuhvatno sagledavanje teme, postizanje jasne hronologije i faktografije. Stoga ako gledate umetnički vredan savremeni dokumentarni film o potapanju nekog broda, pre ćete moći da vidite duge kadrove slučajnih prolaznika kako gledaju u pučinu dok reditelj iz ofa čita stihove koje je pisao kao dete kad je prvi put čuo za taj brodolom, nego sagovornike iz redova preživelih, spasilaca, i brodskih inženjera.
Sloboda i poteškoće
Ipak, konvencionalnija forma dokumentarnog filma opstala je na televiziji, ali i u svojim komercijalnim formama. Međutim, pitanje verodostojnosti filma se takođe zadržalo, ako ne kao kriterijum kvaliteta filma, ono kao ideološko merilo.
Vratimo se filmu „Šta je žena?” Džastina Folka. Prethodni film ovog reditelja je govorio o problemu slobode govora na američkim univerzitetima gde su zabrane nastupa nekih mahom desničarskih polemičara bile pravdane time što bi takvi događaji mogli „trigerovati” osetljivije studente, izazvati probleme i nerede i sl. Time je izneverena autonomija univerziteta i reputacija mesta gde počinje upoznavanje sa provokativnim učenjima, pa makar ona bila i ideološki odbojna studentima. I da se Folk držao principijelne teme, film bi zaista i bio dokumentarni. Ipak, Folk nije odoleo harizmi svojih sagovornika, pre svega tada veoma aktuelnog Džordana Pitersona, i film se pretvorio u jednu elegiju o teškoćama koje su desničari imali u pokušaju da dođu do nastupa.
Ipak, Folk je uspeo da plasira ovaj film u dokumentarne krugove i da dobije kritike u uglednim publikacijama koje ga nisu tretirale kao pristrasno delo. „Šta je žena?” nije doživeo takvu sudbinu, i štampa je odlučila da ga bojkotuje kao delo koje promoviše transfobiju. Da li je zaista tako?
Svakako da nije moratorijum mejnstrim medija na pisanje o ovom filmu morao da nam ukaže na to da se ovde dešava nešto pristrasno, ali je svakako pomogao da od prvog sekunda krenemo da dekonstruišemo propagandne tehnike kojima se služi Folk.
U suštini, osnovni utisak o filmu je da imamo posla sa duhovitim i dinamičnim filmom koji može da komunicira sa najširom publikom. Ako Met Volš bude nastavio da se bavi dokumentarnim filmom kao njihov protagonista, lako bi mogao postati Majkl Mur američke desnice, a moglo bi se reći da nije bitno neobjektivniji od njega.
Majkl Mur je u svojim filmovima vrlo vešto manipulisao materijalom, kako ranije snimljenim tako i ljudskim sa kojim se susretao. Met Volš je za korak radikaliniji od Majkla Mura i ponaša se kao da je na pola puta između njega i Saše Barona Koena u dokumentarnoj seriji „Ko je Amerika?”
O tome kakvo je spadalo Met Volš dovoljno govori anegdota kada je levičarska aktivistkinja Aleksandrija Okazio Kortez kritikovala Donalda Trampa kako je nedovoljno uradio da pomogne žrtvama prirodnih nepogoda u Portoriku i objavila sliku oštećene kuće svoje bake, on je napravio kraudfanding kampanju da se skupe pare za renoviranje. Okazio Kortez i baka su odbile pomoć, aktivistkinja je onda objašnjavala da je baka dobro i na sigurnom, a Volš je iskoristio ovaj slučaj da razobliči njen aktivizam kao prazno kritizerstvo.
U ovom filmu, okosnica radnje je Volšovo kretanje od jednog do drugog sagovornika i postavljanje pitanja „Šta je to žena?”. Efekat toga je da niko od sagovornika ne ume da mu odgovori na to pitanje i onda on tu diskusiju produbljuje u pravcu aktuelnih transrodnih i transseksualnih trendova koji se u SAD javljaju češće nego što je naučna procena zastupljenosti disforije u populaciji.
Predimenzionirani mikrosvet
Volš vešto koristi slabost narativa koji se odnosi na jednu veoma retku manjinu u populaciji a dignut je na nivo nacionalne teme, i doveo je nešto veoma delikatno, zakučasto i teško objašnjivo do nivoa teme o kojoj bi trebalo da usledi masovno izjašnjavanje. Izneta na tako veliki medijski teren ova tema je istrpela teške udarce od desnice koja se poziva na razum.
U majklmurovskom maniru koristi postojeće video-materijale u kojima se razdragano slave trans-trendovi i postavlja ih u kontekst brutalnih i veoma rizičnih medicinskih procedura koje se vrše prilikom promene pola, i time zastupa tezu da je pitanje promene pola postalo moda i barem delom rezultat društvenih i medijskih tokova a ne samo istinska potreba pacijenata koji se podvrgavaju tretmanima ne bi li olakšali svoje često nepodnošljivo stanje raskoraka između duha i tela.
Konačno, kao paradigmatične uzima dve drastične forme medicinske i socijalne intervencije – promenu pola kod dece u razvoju, odnosno učešće transrodnih sportista u ženskim kategorijama u kojima muška tela naravno dominiraju.
Ruku na srce, Olimpijski komitet je još pre ulaska trans-trendova u žižu interesovanja definisao analize na osnovu kojih će se utvrditi kog je pola takmičar. Još davne 1936. godine na Olimpijskim igrama je bio slučaj Dore Ratjen, nemačke atletičarke koja je kasnije 1938. godine uhapšena kao transvestit, prepoznata kao muško i kasnije je radila kao konobar. Dora Ratjen je doduše specifičan slučaj. Naime, roditelji su zbog unakaženosti polnih organa odlučili da svoje dete gaje kao devojčicu jer su smatrali da takvo kakvo je ne može biti muško.
Pa ipak, slučaj plivačice Lije Tomas jeste odjeknuo širom sveta, a protest ostalih takmičarki što je vidno nadmoćna koleginica sa muškim telom dobila priliku da se takmiči otvorio je polemiku da li je budućnost sporta u podeli na muška takmičenja i ona za transrodne osobe.
Ovu deonicu Folk i Volš rade u maniru trilera-zavere i snimaju nastup sportistkinje kojoj je glas izmenjen (i paradoksalno moduliran da zvuči dublje) i njeno svedočanstvo kako je šira pobuna sportistkinja sprečena pretnjama da će ako se budu podigle protiv Lije Tomas biti proglašene za transfobe i da će im karijera biti uništena.
„Osveta” u montaži
Konačno, Volš pažljivo bira sagovornike. Svi sagovornici koji su mu ideološki protivnici uklapaju se u stereotip po izgledu, načinu govora i oblačenja i u suštini su inferiorni u odnosu na njega. Najveći otpor mu pruža jedan mladi profesor ali njega jako duhovito interpretira filmskim sredstvima. Naime, kada profesor počne svoje akademsko izlaganje, Volš ga montira koristeći pretapanja u jednu montažnu sekvencu kroz koju stvara utisak dugog a praznog naklapanja. Naravno, ima i čisto verbalnog komičnog efekta, recimo kada jednu psihoterapeutkinju ženstvenog izgleda, glasa i držanja pita „Šta je to žena?” a ona mu kaže, „Ne znam, ja nisam žena”.
S druge strane, prošla su vremena kada su Majkl Mur i Saša Baron Koen mogli da prave ugledne ljude budalama. I Volš to veoma dobro koristi. Naime, kada mu sagovornici naslute da je došao sa agendom da ih provocira i ismeje, oni prekidaju razgovor. Međutim, oba slučaja kada se to desi u ovom filmu – idu njemu u korist. Jedan razgovor prekine političar koji je izborio da se transrodne osobe uvrste u čuveni zakon o ljudskim pravima iz 1964. i to ne bi smeo da radi jer je dužan da odgovara javnosti, a drugi je sa pedijatrom koja želi da ode kada Volš iznese podatak da se za prekidanje puberteta deci daje hormon koji se koristi za hemijsku kastraciju robijaša silovatelja.
Primenama tehnike manipulacije arhivskim materijalom, intervencijama na novosnimljenom materijalu, izborom najekstremnijih praksi u oblasti protiv koje se bori, duhovitim retoričkim rešenjima i veštom selekcijom sagovornika, Volš je sa Folkom snimio film koji će bez ikakve sumnje biti pravo uživanje za njihove istomišljenike, ali i uzbudljivo otkriće za gledaoce koji nisu toliko upućeni u temu.
U određenom smislu, i sama trans emancipacija u SAD je doprinela nastanku ovakvog filma, jer je omasovila jednu veoma specifičnu i delikatnu temu koja je i dalje teška za razumevanje većini populacije. Otud je „razuman” pristup veštih populista kao što je Volš lako rastavio taj narativ na komade. U periodu velike političke polarizacije, nepoverenja u institucije, skoro svakodnevnih masovnih ubistava na javnim mestima, ovakvi filmovi nailaze na plodno tle, ne samo kod političkih ekstremista već i kod onih koji naprosto ne prepoznaju američko društvo pa ni kulturu jer više ne liče ono što je pre bilo.
Kad desnica udara levicom
„Šta je žena?” koristi tehnike levih autora da bi se promovisala jedna konzervativna agenda i povratak „na staro”, premda je i Saša Baron Koen u seriji „Ko je Amerika?” sa drugih pozicija kritikovao usiljenu liberalizaciju pojedinih oblasti života, pa i pitanja roda i seksualnosti. Međutim, dok je Mur izašao iz mode a Koen ne radi tako često, Volš i Folk su iskoristili prostor.
Njihov film sasvim sigurno neće stići onoliko daleko kao Mur koji je imao blokbaster sa filmom „Žeđ za nasiljem” niti će doći u priliku da osvoji „Oskara” ili nagradu u Kanu. Međutim, učvrstiće uverenja onih koji se sa njima slažu i obezbediće im dosta istomišljenika među onima koji ne mogu da u potpunosti prihvate sve najnovije seksualne orijentacije i opredeljenja i da se u svemu tome snađu. Ovaj film je „Dejli Vajerov” kapital u ratu kultura.
Film su premijerno prikazali 1. juna, početkom Meseca ponosa koji se slavi u SAD i širom sveta. Za 14. jun „Dejli Vajer” je zakazao premijeru vesterna, u kom glavnu ulogu igra Đina Karano, poništena glumica iz serije „Mandalorijan” kojim će svoju publiku vratiti u vremena jednostavnije crno-bele podele i pitkije popularne kulture iz vremena kad se znao poredak, ko su muškarci a ko žene, ko heroji a ko zlikovci. Karakter ovih premijera kaže sve.
Коментари