Kragujevac, Tenesi – studentski Pogledi, desničarske ekskluzive i „poništeni" glumci u Dejli Vajeru

Dejli Vajer danas ima 600.000 pretplatnika, u zemlji od trista miliona stanovnika, a Pogledi su – uprkos skromnim počecima kao studentski list kragujevačkog Univerziteta, počev od 1988. krenuli sa afirmativnim tekstovima o višestranačju, od 1989. sa povoljnim predstavljanjem Draže Mihailovića, da bi u junu 1990. ovaj list imao tiraž od 200.000 primeraka.

Pogledi su objavljivali članke koji su do tada bili tabu, a neki poput prvog intervjua pretendenta na presto Aleksandra Karađorđevića bili su krajnja ekskluziva. Vremenom je naravno, celokupna medijska scena krenula da se liberalizuje, Srpski pokret obnove i Srpska radikalna stranka su kao četnički orijentisane organizacije pokrenule svoje magazine i izdavačke projekte Srpska reč i Velika Srbija, pa su Pogledi polako izgubili na ekskluzivnosti.

Miloslav Samardžić je, međutim, ostao veoma prisutan kao javna ličnost, i zastupao je svoje nalaze o istoriji Drugog svetskog rata kod nas u raznim medijima i nametnuo se kao veoma aktivan polemičar. Dok su desni sadržaji u Americi stepenom gurani iz mejnstrim medija ka margini što je pomoglo uspon Dejli Vajera, kod nas se desio obrnut proces.

Miloslav Samardžić je, za razliku od svoje konkurencije na srpskoj desnoj uredničkoj sceni, imao sveobuhvatan pristup, i shvatao je da rat za svoje viđenje Drugog svetskog rata neće voditi samo kroz članke o događajima već i kroz „kulturni rat" tako da početkom devedesetih, Pogledi okupljaju brojne mlade filmske kritičare tadašnje studente Fakulteta dramskih umetnosti u pokušaju da pokrije i polje promišljanja umetnosti.

Mnogi danas veoma poznati umetnici i javni radnici su se tada oglasili u Pogledima, neki sa tekstovima koji su bili dosta ekstremni i ne mogu se ni na koji način povezati sa njihovim današnjim stavovima. Pad Pogleda ipak nije doveo do kreativne mobilizacije ove kritičarske škole oko ideje četničkog filma.

Finansiranje kao luk i voda 

Dejli Vajer je svoj uspon međutim iskoristio ne samo da piše o popularnoj kulturi i filmu već da pre dve godine prvo postane striming servis a sada i producent originalnog filmskog sadržaja koji je u skladu sa njihovim svetonazorima. Ruku na srce, Dejli Vajer jeste imao dosta iskustva sa video-produkcijom jer im je jedan od najgledanijih sadržaja šou Bena Šapira, desnog komentatora.

Ipak, ulazak Dejli Vajera u svet produkcije i distribucije filmova je bio neminovniji od toga – jedan od osnivača ove kuće Džeremi Boring počeo je baš kao filmski producent ali i reditelj, i njegov jedini dugometražni rad i govori o političkoj temi, ilegalnim migracijama iz Meksika.

Miloslav Samardžić je kao urednik, pionirski, preko svojih kritičara prvo teorijski postulirao poetiku srpskog desničarskog filma, ali se ona u tom pokušaju nije ostvarila iako njegovi tadašnji saradnici uglavnom jesu.

Ipak, već devedesetih, Samardžić ima viziju da pokrene televizijski kanal i snima filmove pa o tome za NIN kaže: „Razume se, posle pokretanja televizije razmišljali bismo o snimanju filmova. Provocirala nas je činjenica da je, čim se zaratilo, snimljen Dezerter, a iza njega i niz drugih defetističkih filmova. Mi bismo radili po ugledu na zapadne zemlje: kad se zarati, snimaju se filmovi o junacima. Finansiranje drama za ondašnji naš budžet bilo je luk i voda".

U istom tekstu pominje svoje tadašnje kritičare kao autore koji bi to radili.

Boring je, s druge strane, za prvu produkciju Dejli Vajera uspeo da regrutuje uspešnog holivudskog producenta Dalasa Sonijea i nekadašnjeg reditelja blokbastera za Spilbergovu produkciju Di Džej Karuza, da ne bi morao da režira sam. Miloslav je pak morao da ide drugim putem – mali broj njegovih štićenika među dramskim umetnicima je ostao na liniji Pogleda – a i oni koji jesu sigurno su van platnog razreda njegove sadašnje produkcije, stoga je uzeo da režira sam.

Filmski centar Srbije proteklih pet godina podržava filmove sa nacionalnom temom i četnici će biti zastupljeni u filmu Heroji Halijarda Radoša Bajića, na čijem će scenariju sarađivati i nekadašnji saradnik Pogleda Đorđe Milosavljević. Opkoljeni nisu podržani u tom programu, niti su nastali u produkciji RTS-a koji je ravnogorsku stranu istorije ponudio u izvedbi istog autora kroz seriju Ravna gora.

Samardžić tako svojim filmom na neki način udara na Bajićev „ravnogorski monopol" sa rezultatima koji nisu zanemarljivi. Dok Dejli Vajer radi u američkim kinematografskim okolnostima gde uspeh filma čine ime ispred (a pomalo i ono iza) kamere i priča, i ima problem kako da privuče „imena" jer je Holivud izrazito liberalan i svaki glumac bi igranjem za Boringa i Šapira potpisao otkaz u Fabrici snova, Samardžić radi u sredini u kojoj je serija poput Ravne gore lako okupila vrsnu ekipu, čak i onih glumaca koji se javno deklarišu kao levičari.

Boring i Sonije to rešavaju angažovanjem glumaca koji su „poništeni" zbog svojih stavova – recimo kada je Đina Karano otpuštena sa serije Mandalorijan zbog upoređivanja progona Trampovih simpatizera sa Holokaustom, odmah je dobila ugovor za film kod Dejli Vajera.

Samardžić s druge strane uzima nepoznate glumce bez značajnog iskustva i snima film „bez imena".

Jednostavnost filma „zatvorene situacije" 

U tome što nema poznate glumce, Opkoljeni u suštini jedino i zaostaju za Ravnom gorom. Na nivou izlaganja priče, pa i atmosfere, može se reći da su čak i dinamičniji.

Film govori o jednoj zgodi iz Drugog svetskog rata kada je Nikola Kalabić sa svojim četnicima bio opkoljen od SS divizije „Princ Eugen” koju su činili folksdojčeri, dok mu je uporedo porodica hapšena i progonjena. Reč je o jednostavnom filmu tzv. „zatvorene situacije", veći deo se dešava na par lokacija gde se opkoljavanje dešava sa ponekim iskorakom u varoški život gde kolaboracionisti šikaniraju Kalabićeve.

Nažalost, uprkos tome što ovi nepoznati glumci nisu previše slabi, ono što ne mogu da pruže jeste nadovezivanje na kanonski prikaz Kalabića.

Četnici nisu imali mnogo sreće ni u ratu ni na filmu. Ali, Kalabić je u Rankićevoj interpretaciji i po scenariju Siniše Pavića, a koji je obilovao dramskom ironijom, bio izuzetak, tako da je mini-serija Poslednji čin obnovila njegov kult, iako je njegova uloga kao izdajnika kasnije u delu naše istorije osporavana kao i sa ovde prikazanom verzijom Dražinog hapšenja. Međutim, Rankićeva harizmatična uloga i sjajan tekst koji je izgovarao, uprkos širem kontekstu priče, odjeknuli su pozitivno u narodu i Kalabić je tako postao jedan maltene lik iz popularne kulture, iako je istorijska ličnost – no nije ništa čudno za društvo u kom se od popularne kulture očekuje da preuzme ulogu istoriografije. 

Serija Poslednji čin izgradila je legendu o Kalabiću i veliki je izazov ponovo se uhvatiti te teme, a naročito ponoviti Pavićevu i Rankićevu harizmu. U tom smislu, sigurno je da će četnički ali i partizanski istoričari nadalje osporavati istorijsku verodostojnost ove serije ali ona je učinila više za obnavljanje interesovanja za četnike nego svi oni zajedno.

Glumačka igra u Opkoljenima nažalost ne može da zaseni Rankića tako da on i dalje ostaje slika Kalabića u našoj svesti. Međutim, kao što je RTS želeo da kroz zanimljivu mini-seriju stvori sliku hapšenja Mihailovića i Kalabićeve izdaje, i Pogledi žele da urade isto to sa drugom dimenzijom ove ličnosti i da ga prikažu kao borca protiv okupatora i domaćih izdajnika. Ovaj četnički film je možda nešto najsličnije partizanskom filmu snimljeno kod nas još od Lepih sela Srđana Dragojevića u kojima je ingeniozno spojena estetika filma o vijetnamskom ratu i partizanskog akcijaša.

U proteklih par godina stoga ortodoksnu estetiku partizanskog filma našli smo na dva najneobičnija mesta – u Sloveniji gde je snimljen film Dejana Baboseka Preboj o France Severu Franteu, i njegovoj istinitoj priči o proboju iz nemačkog obruča i kod četnika u Šumadiji u Opkoljenima gde se iz obruča probija Kalabić.

Od crnotalasovskog problemskog filma do bioskopskog spektakla 

Za razliku od Babosekovog filma koji u sebi nosi pijetet klasične partizanske freske bulajevićevskog tipa, Samardžić više vuče na partizanski vestern Žike Mitrovića, sa nekim flešbekovima na privatni život boraca koji evociraju neke stileme Serđa Leonea. Vestern i akcioni film su svoje elemente integrisali duboko u partizanski film pre svega kroz rad Žike Mitrovića i Hajrudina Krvavca jer je ovde film o NOB-u bio ključan za sve žanrove, od crnotalasovskog problemskog filma da bioskopskog spektakla.

Opkoljeni nema ispoliranost bioskopskog spektakla kakva se očekuje u savremenoj kinematografiji, ali nju nemaju ni Bajićevi četnički filmovi. Stoga, Opkoljeni su neka vrsta andergraund filma, gerilskog kakav je bio i sam Dražin pokret. Na teritoriji Srbije, Samardžić ipak nije pionir andergraund akcionog filma na istorijske teme – to je bio Azemi Rahmana Fetahua, priča o snajperisti OVK, snimljen mnogo pre nego što je Filmski centar Srbije prepoznao potrebu da finansira film o bici na Košarama. Ipak, Opkoljeni stižu odmah za njim.

U nekim stvarima, Samardžić nije bio prvi jer nije imao uslove da ispuni svoje zamisli, ali sada u dalekom Nešvilu ipak vidimo da su njegove pionirske zamisli opstale na najvišem nivou kroz Dejli Vajer.