Tri filma o Kosovu i Metohiji na Festu

O debitantskom filmu Gorana Nikolića Heroji zna se veoma malo. Reč je o diplomskom radu mladog reditelja sa Fakulteta dramskih umetnosti, delom inspirisanom jednim uspešnim naslovom sa Festa Buđenje Valhale Nikolasa Vindinga Refna.

Sinopsis na sajtu Festa kaže: „Nakon Kosovskog boja, 1389. godine, ratnik se vraća kući, predstavljajući sve 'male heroje', neopevane u pesmama. Sreće maltene divljeg dečaka, samog u surovom svetu“.

I kada to uporedimo sa opisom Refnovog filma koji glasi – „Nemi ratnik natprirodne snage uz pomoć dečaka Area ubija svog tamničara i zajedno beže odlazeći na put u srce tame“ – možemo reći da se traženje inspiracije u Refnovom opusu nastavlja među srpskim debitantima.

Prošlogodišnji Fest obeležio je Lihvar Nemanje Ćeranića inspirisan Pušerom. Videćemo kako će Nikolić proći i šta će nam doneti njegov film.

Danski faktor umešao se i u film Mrak Dušana Milića. Glavnu ulogu u ovom filmu tumači Danica Ćurčić, veoma uspešna danska glumica našeg porekla, sa bogatom filmskom i televizijskom karijerom, a muziku je pisao Kristijan Eidnes Andersen koji je samo na Festu imao tako zvučne premijere kao što je Antihrist Larsa fon Trira, ili ko više voli Vinterberga, recimo, Submarino.

Dušan Milić je prvi srpski reditelj od samoproglašene nezavisnosti Kosova koji se bavio ovom temom u filmu koji pored realističke ima i žanrovsku dimenziju.

Balkanska međa je doduše bila akcioni film, ali pre svega ruska propaganda, napravljena kako bi se ponašanje Rusije pre NATO agresije, za vreme i posle nje nekako zamaskiralo jednom fikcijom u kojoj se fantazira njena očekivana intervencija do koje u stvarnosti nije došlo.

Mrak Dušana Milića se umnogome nadovezuje na Enklavu Gorana Radovanovića koja se bavila neizlečivim etničkim tenzijama i neodrživom pozicijom Srba u izolovanim sredinama. On u ovom filmu toj izolovanosti i nesporazumu daje žanrovsku formu, i po samom zapletu evocira Tiho mesto Džona Krasinskog, mada na kraju nema puno njegovih elemenata u sebi jer se više bavi teskobom i stravom, nego saspensom u klasičnom smislu.

Ipak, nema nikakve sumnje da Dušan Milić žanrifikuje teskobu života srpskog naroda u izolovanim enklavama i u estetizovanom ključu prikazuje njihovu egzistenciju u kojoj se komšije sele jedan po jedan, unutar porodica i domova vlada nepodnošljiva napetost odnosno nerazumevanje oko osnovnog pitanja – zašto ostati na mestu sa tako surovom prirodom nadjačan većinskim i neprijateljski nastrojenim narodom.

U Mraku se taj pritisak spoljnog sveta, a po svoj prilici komšija Albanaca, iako film to nikada eksplicitno ne pokazuje, iskazuje kroz noćne napade na kuću tokom kojih im se krade stoka, ruši ograda itd., sve do krajnje eskalacije. Stoga, Milićev film nikada ne prerasta u jeftinu propagandu o stradanju jednih i zverstvu drugih, ali svakako zalazi u egzistencijalnu stravu postojanja na tom prostoru onih koji ne pripadaju albanskoj većini.

Pomenuta Enklava Gorana Radovanovića bila je uvod u njegovu sadašnju kosovsku fazu, i on sa njom nastavlja u dokumentarnom filmu Čekajući Handkea.

Naslov Radovanovićevog filma je beketovski, ali sama priča je puna života i afirmiše njegov smisao. Film prikazuje Srbe u Velikoj Hoči koji spremaju doček svom velikom dobrotvoru, čuvenom piscu i nobelovcu Peteru Handkeu. Dok se ova mala sredina, u kojoj život uprkos pritiscima nije stao, sprema za slavlje, apsurd kreće da se razvija jer prištinske vlasti proglašavaju da je Handke persona non grata. Otud, beketovski naslov.

Radovanović je snimio priču koja će svakome sa našeg podneblja sasvim sigurno značiti mnogo jer imaju priliku da vide jednu malu zajednicu koja ne prestaje da živi što može ispunjenije u potpuno neprihvatljivim okolnostima.

Ovaj kosovski triptih prikazuje kosovski milje posebne političke i istorijske u tri različita vremena, na tri različita načina, i iz vizure tri različite generacije reditelja, pa možemo reći da ovogodišnji Fest nudi ubedljiv presek viđenja ove srpske pokrajine u savremenoj srpskoj kinematografiji.