„Belfast“ Keneta Brane, elegična autobiografska priča o odrastanju

Belfast je film nastao direktno iz iskustva Keneta Brane. Plavokosi devetogodišnjak korača ka zrelosti kroz svet koji se iznenada okrenuo naglavačke. Njegova sigurna zajednica ispunjena je ljubavlju, ali sve što je znao o životu menja se iz osnova. Ipak, radost, smeh, muzika i magija filma ostaju zauvek.

„To je taj duh, i vitalnost, i humor za koje mislim da afirmišu život. Nadam se da će ljudi osetiti radost, ali ponekad i tugu zbog onoga što se događalo u tom gradu. Zbog ovakvih priča osećamo da nismo sami, dok gledamo odsjaje života drugih ljudi“, kaže Brana.

Neverovatna toplina i nežnost u samoj su srži ove elegične, autobiografske priče o Belfastu i Braninom odrastanju – kočoperno napisan, divno odglumljen i sniman u sjajnom monohromatskom tonu uz muziku Vana Morisona, ovaj film jeste sentimentalan i da, ne podleže političkom besu i očaju koji se smatra primerenim za drame koje govore o Severnoj Irskoj toga vremena.

Ali u njemu je toliko emocionalne velikodušnosti i duhovitosti da je sasvim dovoljno jedno pitanje – da li je, i kada je, pravi trenutak da se napusti Belfast?

Godina je 1969. i Džejmi Dornan igra čoveka iz severnog Belfasta, lakonogog šarmera sa ženom i dva sina, ali i roditeljima u zanosnom tumačenju Džudi Denč i Kirana Hajndsa.

A onda nasilje eksplodira – spaljene kuće i barikade, siledžije i revolucionari – a onda i ideja o emigraciji u daleke, nepoznate univerzume. Film se sa lakoćom kreće od kuće, preko ulice do škole i paba, pa je najsnažniji baš u trenucima kada se ništa naročito tragično ne dešava.

Ljubavna pisma iz prošlosti uvek nose pečat iluzije, a ipak je ovo jedna zavodljiva priča o onima koji su ostali, koji su otišli i koji su nestali, nastala iz mašte Keneta Brane.