Sestričina Bore Jovića

– Znate li ko su ovi ljudi? – pita Nada Peternek pokazujući staru požutelu fotografiju, dragu uspomenu.

– Ne znam baš sve.

– E, to je – započinje svoju životnu ispovest jedna od legendi Televizije Beograd, slavna još iz najranijih godina – ekipa koja je stvarala seriju Pozorište u kući, od 1971. do 1984. Bila sam deo nje. Mnogo nam je bilo lepo.

Nego, duga je to priča, a jutro lepo, `ajde da sednemo. Vidite kako imamo lep vrt. Moja ćerka, zet i unuke brižno ga održavaju. U ovoj kući živim od 1946. U centralnom delu bile su pločice, ali zet ih je uklonio i zasadio englesku travu, uklonio je fontanu i ugradio osvetljenje. Šareno cveće i ukrasne loze posadila je Tanja. A, evo i nje…

Otkako joj je „televizijsko i radno vreme“ isteklo, potpuno se posvetila porodici. U njoj nalazi mir, razumevanje, podršku i ljubav. Smatra je svojim najvećim bogatstvom.

Ponosna je ona na svoju jedinicu, jer kroz život korača odlučno, postala je uspešan novinar, i podarila joj dve lepe unuke – Tamaru i Anju. Zajedno žive u maloj prizemnoj kući na Zvezdari.

S tanjirom punim sitnih kolača prilazi Tanja Peternek, a za njom trči kućna ljubimica, pudla Lejdi.

– Dobro došli – pozdravlja nas – Čujem da pričate o cveću… Drugarica mi je poklonila lukovice teget lale. Ona se dobija ukrštanjem crvene i žute lale. Zasadila sam ih pored zida… Molim te, ispričaj nam anegdotu o čika Loli i konkursu za najavljivačice TV programa. Slatko ćeš nas nasmejati.

Hoću da budem spikerka!

Gospođa Nada vraća fotografiju u kovertu i počinje da se priseća kako se zaposlila.

– Moja drugarica Ruža izlazila je sa mladićem koji je studirao na Prirodno-matematičkom fakultetu. Video me je kako idem u kabinet za jugoslovensku književnost. U to vreme ni u snu nisam pomislila da ću raditi u televiziji. Nisam volela da se slikam. „Zašto tvoja drugarica ne konkuriše za najavljivačicu, traže se?“ – predložio je Ruži.

Živela sam s majkom koja je mlada ostala udovica, bez penzije. Shvatila sam da je zgodno da preko dana budem na fakultetu, a uveče da radim. Strina koja je radila u „Narodnoj radinosti“, preko puta Radio Beograda, posavetovala me je: „Obavezno da odeš kod Radivoja Lole Đukića, on je glavni. I da mu kažeš da si Ljubina rođaka“. S repićem na glavi i u baletankama na nogama, stanem ispred visokog čoveka, strogog izraza lica. Kratko sam se ustezala, al` skupim hrabrost i obratim mu se:

– Došla sam. Hoću da budem spikerka!
– Dobro.
– ... Sestričina sam Bore Jovića.

On me samo pogleda.

– Dobro, dođite sutra.

– Sutradan eto mene, i opet bez šminke. Ispred mene sedi komisija. Dadoše mi tekst iz Politike, ja ga pročitah. Nisam pohađala grupu Bate Miladinovića, već dečju na Drugom programu Radio Beograda. Lepo sam govorila. Zamene tekst, i tek onda shvate da me je neko učio...

Prođe taj prvi krug. Kada sam drugog dana stigla, pokojna Vera šminkerka me bukvalno okrečila. Bilo je strašno. Ja koja nisam ni puder stavljala, osećala sam da ima dva sloja lica! Mož`te misliti! Opet pročitam tekst i otrčim do šminkernice. Spazio me Lola, stao na vrata i doviknuo: „Dođite sutra kod lektora“. A ja bez oklevanja upitah: „Jesam li primljena?“ Na to je odgovorio: „Ti si najbezobraznija mala koju sam video“.

– Radivoje Lola Ćukić je – dodaje Tanja koja nam se pridružila za stolom, odmah „provalio“ da mama nikog ne poznaje u televiziji.

– Znate li ko je bio taj nesrećni Bora Jović? – upada u reč Nada.

– Prva asocijacija: onaj poznati političar...

– Ma ne, šofer! – nasmeja se ona. – Održavao je automobile kod nas. Lola je bio divan čovek, postao mi je prijatelj za ceo život.

Uzima drugu fotografiju...

– Evo ga na snimanju humorističke serije Servisna stanica.

I dok nam je pokazuje, Tanja se priseća šta je prvi veliki stvaralac TV programa Radivoje Lola Đukić najviše voleo: „Pogačice sa čvarcima. Kad smo obnavljali kuću, dolazio je da pita šta može da nam pomogne“.

– Evo ga sa mnom u sobi za režiju, 1963. godine – uključuje se Nada.

– Veoma je voleo moju ćerku Tamaru – nastavlja kćerka, autorka RTS-ove popularne emisije TV lica. – Mislim da je imala četiri godine kada je on umro...

Očupali joj obrve

– Ne, tri – ispravlja je Nada. – Sedmog septembra navršilo se 19 godina otkako je preminuo. Mi smo dosta toga zajedno uradili. Snimali smo u mnogim selima. To je 1976, kadar iz TV filma Vreme zločina. Kad su mi očupali obrve, rešila sam da više ne budem najavljivačica. Osim serija, s Lolom sam radila filmove.

Prva spikerka TV Beograda bila je Olga Nađ. Kad su je poslali na usavršavanje u Italiju, morala sam da je odmenim. Prvih godinu dana najavljivala sam program. Potom me je pozvala Dušica Manojlović da s njom radim prenose Susreti četvrtkom, 1959.

– Dom pionira ima i dalje ciglu – primećuje Tanja gledajući fotografiju. – Pogledajte, to su Donka Špiček, Svetlana Husa i Dejan Đurović. On je vodio Susrete četvrtkom. Stara garda. A ovo je uspomena sa proslave stotog Dnevnika.

Vraća se Loli Đukiću...

– Pozvao me je u Servisnu stanicu da budem sekretarica režije. Sva srećna požalim se da to ne znam da radim. Onda se svakodnevno čulo: „E, `ajde to pojasni“.

Sve je bilo novo, nepoznato. Sećam se da sam odlazila u biblioteku Radio Beograda, uzimala knjigu Bele Balaša i učila. Brzo smo se uklapali, iako je program prikazivan uživo. Ma, bili smo složni.

Kad izađemo četvoronoške iz video-režije, koja je bila na prvom spratu, svi posedamo na stepenište da predahnemo, a onda siđemo do kombija. Šofer nas je vozio, jer smo ostajali maltene cele noći.

Mene bi provozao po celom Beogradu, da bi me ostavio na ćošku Ulice Vojislava Ilića. Noge su mi oticale, pa su mi garderoberke davale da obujem roze papuče. Sretnem komšinicu koja je u šest krenula na posao: „Vi s` posla! „Da“.

Svaka generacija voli televiziju na svoj način, naglašava Nada Peternek: „Počela sam u decembru 1957“.

A Tanja je dopunjuje: „Kada je mama odlazila u penziju, otišle smo u knjigovodstvo da podigne radnu knjižicu. Neki novi klinci su je otvorili i u neverici pitali: 'Nikada niste promenili preduzeće?!'“

– Takva sam po prirodi – pridodaje Nada. – Jedna ćerka, jedna kuća, jedna firma...

Pruža nam požutele skripte...

– Taj tekst smo govorili u kameru.

Program iz 1. februara 1959. Počeo je u 11, a završio se u 20 sati. Kao dežurni urednik potpisan je Vladimir Petrić, a kao reditelj Janez Šenk. Večernji Dnevnik se emitovao u osam uveče, a pola sata kasnije emisija posvećena 40-godišnjici KPJ.

– Nikada se nisam žalila. Pričalo se da nas ozračuju mašine, pa je Institut za medicinu rada ispitao slučaj. Ma, hajte, molim vas, 36 godina sam provela na poslu i pucam od zdravlja. Nisam se bojala, zar bih doživela 77?

Znali je po osmehu

Opet pričamo o Servisnoj stanici...

– Oko Rake i Servisne stanice okupili su se vrsni komičari, sa ovom serijom počinje nešto što su kritičari kasnije nazvali „školom beogradskog humora“ – podseća se Nada.

– Miodrag Petrović Čkalja i Mija Aleksić su bili glumačke veličine. Ma kakvi holivudski glumci! Uslovi u kojima smo snimali nisu bili nimalo laki. Čkalja me je stalno zabavljao, uvek je nalazio neku „žrtvicu. Voleo je da se šali sa rekviziterom, a ja sam ga obožavala jer mi je donosio cigarete. Kako rekviziter nešto uradi, tako Čkalja smisli šalu. Valjali smo se od smeha. Mene su kamermani znali po osmehu. I dana-danas volim da se nasmejem.

Kada je osnovana TV Novi Sad, Nada Peternek bila je zadužena da obučava sekretarice režije. I u skopskom i podgoričkom TV centru. Ničega se nije plašila, uvek je bila spremna da „doda gas, ako zatreba“.

– Ja imam tu rusku filozofiju: volim ljude. I ništa mi nije teško.

Otkriva nam da je Tanju rodila dok su snimali kultnu dečju emisiju Na slovo, na slovo.

– Došao je jedan zagrebački novinar kod Lole. Otvaram vrata, a ja jedem bananu jer su mi rekli da je zdravo. Bila sam trudna. Čujem gosta kako pita Lolu šta ima novo na Beogradskoj televiziji, a on mu rukom pokazuje ka meni: „Evo, ovo je prvi 'idiot' koji će se poroditi pred kamerama“. Malo je falilo.

Tanja je prekida...

– Jednom je reditelj Vera Belogrlić u šali rekla: „Da nije bilo mene, ti se ne bi ni rodila“. Malo ko je imao kola u to vreme, pa je „fića“ bio „mercedes“. Njen suprug Ljuba pozajmi od prijatelja „fiću“ i nenajavljeno dođe u našu ulicu, strpa mamu u kola i odveze je u Zemun.

– A ja sam bila toliko punačka – nastavlja Nada – da su me jedva ubacili. Ljubin prijatelj bio je šef ginekologije. Tanju sam prenela, a ona Tamaru.

– Kakva majka, takva ćerka – primećujemo.

– Da – smeju se obe.
– Šašave smo!

Baka ponosno opisuje svoje unuke. Za mlađu Anju kaže da je izuzetno tačna, ali je još devojčurak, a za stariju Tamaru da je obradovala i da je već odigrala prvu ulogu kod Zdravka Šotre. Na četvrtoj je godini glume, leto je provela snimajući Jagodiće.

– Vraćajući se u prošle dane, važno je reći da je Beogradski studio preuzeo vođstvo u prethodnoj Jugoslaviji, sve je odavde emitovano. Tako sam radila prvi prenos Titovog rođendana.

– A posle i sahranu – dodaje Tanja.

– Da. Kakve su to provere bile! Policija nas je pregledala na svakih deset metara.
Seća se da nije uvek išlo glatko.

– Jednom je „probila“ traka, iz predstave Mudre glupače otišla je rečenica: „Šta će mudri tatica da kaže...“. Pretpostavljate da je reč o Josipu Brozu Titu. U početku su trake brisane. Imali su najavu: „A sada da čujemo šta je rekao predsednik“. Taj deo trebalo je da pređe na drugu traku, ali nije. Mikser Pajica nije bio kriv, ali je suspendovan. Tako će se moja unuka jednog dana sećati svojih dana. Uh, koliko je utisaka... I samo da znate ja ne dajem intervjue...