Dejvid Valečinski i worldfilmreviews.us o „Dari iz Jasenovca“

Za većinu onih koji nisu Srbi, zastrašujuća priča o hrvatskom ustaškom logoru Jasenovac iz Drugog svetskog rata, gotovo je nepoznata. Reditelj Predrag Antonijević i scenaristkinja Nataša Drakulić, Srpkinja iz Hrvatske koja je u logoru izgubila mnogo članova porodice, ovu priču pričaju iz ugla desetogodišnje Dare Ilić.

Ustaše, fašistički ultranacionalisti, ubili su u Jasenovcu skoro 100.000 ljudi od kojih su većina bili Srbi, Romi i Jevreji. Na početku filma, komandant logora zabavlja delegaciju nacistističkih posetilaca tako što tera muškarce da igraju muzičke stolice, gde svakog gubitnika zatim ubija prerezavši mu grlo ili razbijajući mu glavu maljem.

Čak je i nacistima zlo od ustaške brutalnosti. Komandant brani svoje metode objašnjavajući da Hrvatska nije industrijski napredna poput Nemačke, tako da moraju da koriste bilo kakve metode koje su im pri ruci.

Nacistički lider zatim pita, „Zašto trošiti svu snagu na njih (Srbe)? Zar nismo rekli samo Jevreji i Romi? Zašto Srbi?“

Na to komandant odgovara: „Zato što su Srbi“.

Ako vam se sekvence muzičkih stolica čine previše ekstremnim, imajte na umu da su u stvarnom životu vođe logora Jasenovac koristile ne samo odrasle muškarce, već i decu.

Zatim ulazi Dara koju glumi naturščik, Biljana Cekić. Ona dolazi sa majkom, starijim bratom i mlađim bratom, osamnaestomesečnim Budom, nakon što su ih razdvojili od oca koji je poslat u logor dvadeset kilometara odatle, gde je primoran da radi na odlaganju leševa u masovne grobnice i u reku.

Kada Darina majka pokuša da spreči odvođenje svog dvanaestogodišnjeg sina, hrvatski komandant ih oboje strelja pred Darom. Iako očito traumatizovana, Dara daje sve od sebe da sačuva Buda. To čini uz pomoć drugih žena u logoru, kao i uz tajnu pomoć Jevrejke koja je sebe sačuvala pomažući upraviteljima logora.

U međuvremenu, Darin otac pronalazi sopstvenu ženu i sina među mrtvima koje mora da sahrani. Ni malo ne iznenađuje što postaje opsednut bekstvom kako bi nekako spasio Daru i Buda.

Za ulogu Dare i mnoštvo mališana zarobljenih u kampu, Antonijević je regrutovao većinu dece iz malih sela u okolini. Film je snimao u sekvencama, delom da bi prikrio činjenicu da su mnogi previše porasli tokom tromesečnog rasporeda snimanja, ali i da bi deca bolje razumela stvarnost koju prikazuju. Na snimanju je bio prisutan i psiholog i nije bilo dozvoljeno da deca vide sekvencu sa muzičkim stolicama.

„Oni su još uvek deca“, objašnjava Antonijević, „ali ne posežu za telefonima dok traje pauza tokom snimanja. Oni sede na zemlji i razgovaraju. To je potpuno drugačija kultura. Vrlo staromodno vaspitanje. Oni imaju realan pogled na život, ne posmatraju ga kao video igru“.

Kao što je slučaj i u slovačkom filmu Izveštaj Aušvica, Antonijević se suočava sa pitanjem zašto treba da nastavimo da gledamo filmove o holokaustu. Jednim delom, za njega je razlog da se podsete Hrvati na deo svoje istorije koji bi mnogi od njih najradije ignorisali. Ali takođe, on napominje, „Mi vidimo šta se dešava u Americi. Vidimo šta se dešava širom sveta. Moramo da podsetimo ljude na fašizam. Moramo da podsetimo ljude na ta maltretiranja, to gledanje drugih sa visine samo zbog rasnih i religijskih razlika. To je uvek prisutna tema. Nažalost, to ne nestaje. Ne ostavlja nas“.

Jedan od mnogih uznemirujućih aspekata koji nam film Dara iz Jasenovca otkriva, jeste uloga časnih sestara u logoru. One kao da ubijanja gledaju bez ikakvih emocija, ne pokušavaju da pomognu deci koja se razbole, a zdravoj pokušavaju da isperu mozak da postanu „dobri Hrvati“.

Sa druge strane, film ističe činjenicu da i u najgorim vremenima postoje ljudi koji žele da pomognu, rizikujući čak i sopstveni život. Na samom početku filma, srpska majka noseći uplakanu bebu, uspostavlja kontakt očima sa Hrvaticom koja radi na obližnjem polju, i bez reči joj predaje bebu kako bi je sačuvala.

Tokom celog filma stražari i zatvorenici moraju da se nose sa mesečnim posetama Crvenog krsta koji žurno i tajno autobusom odvozi određeni broj dece dok ostatak prepušta njihovoj užasnoj sudbini. Pretpostavka je da su i časne sestre čitale istu Bibliju kao i radnici Crvenog krsta, ali po njihovim postupcima to nikada ne biste uvideli.