Netfliksov vodič kroz istoriju Holivuda

Pre više od petnaest godina bio sam na nekom stručnom skupu u Francuskom kulturnom centru. Više ne mogu ni da se setim o čemu je tačno bilo reči, ali posle neke formalne gnjavaže učesnicima skupa pušten je insert iz Godarovog Prezira. Još uvek pamtim veoma snažnu reakciju svih prisutnih filmadžija na prizore iz ovog veoma značajnog filma koji se bavi kreativnim procesom i međuljudskim odnosima u našem poslu.

Reakcija na Godarov Prezir videla se na svakom licu, nezavisno od generacije ili struke iz koje su filmadžije dolazile, a kasnije je naravno bilo i šaljivih tračeva na koktelu u kojima su jedni druge iza leđa optuživali da je baš onaj koji govornika najviše nervira upitao "Koji je ovo film?" kad je krenuo insert. Međutim, dok je insert trajao svi su ga prepoznali i bili su ujedinjeni u snažnoj vezanosti za ovaj film.

Filmovi o filmadžijama i snimanjima stoga predstavljaju veoma specifičan i poseban deo produkcije koji u velikim kinematografijama pobuđuje posebnu pažnju unutar esnafa. Kada se dodeljuju „Oskari" ali i druge značajne nagrade, uvek se može računati na to da će filmovi o kinematografiji dobro proći, a u slučaju Azanavijusovog Glumca ili Aflekovog Arga čak odneti i najviša odličja, uprkos često drugačijim očekivanjima.

Isto tako, pojava Netfliksa dovela je do velikog otpora unutar istog onog establišmenta koji nagrađuje filmove o filmadžijama. Ne samo da je Netfliks uticao na holivudski ekosistem u kom su bioskopi bitan deo ne samo u pogledu zarade već i kulturnog kapitala već je umnogome izmenio način finansiranja filmova – od kulture u kojoj je osnov biznisa učešće u zaradi i tantijeme, ovaj striming servis je počeo da autore i zvezde isplaćuje u celosti i da im ne nudi učešće u prihodima, lišavajući ih dela potencijalnog prihoda, ali i rizika.

Mank 

Otud je zanimljivo da su u protekloj godini dva najznačajnija filma o filmadžijama napravljena baš na Netfliksu, od kojih je Mank Dejvida Finčera čak od početka namenjen ovom striming servisu, dok je Malkolm i Mari Sema Levinsona snimljen tokom pandemije, ponuđen raznim kupcima i, posle ulaganja od dva i po miliona za snimanje, prodat je za celih trideset miliona dolara, od kojih su se isplatili svi autori i članovi ekipe jer su ga radili "na učešće".

Mank i Malkolm i Mari govore o Holivudu u dve veoma različite epohe koje nose različite sisteme vrednosti i pritiska na autore.

Finčer je najavljivao film Mank kao svoju želju još pre onog skupa u Francuskom kulturnom centru. Reč je o scenariju njegovog oca Džeka koji se bavio scenaristom Hermanom Mankijevičem i njegovim radom na Građaninu Kejnu Orsona Velsa. Piščev doprinos se smatrao nedovoljno prepoznatim i cenjenim, i praktično zasenjenim sjajem zvezde velikog autora. Finčer polazi od teze da je Orson Vels pored nespornog talenta imao i izuzetne saradnike koji su mu pomogli da napravi taj film, i pružili autorski doprinos koji je posle progutan u procesu afirmacije njegovog ogromnog ega i autorskog genija.

Strukturalno sličan Građaninu Kejnu, a formalno blizak filmovima iz epohe kojom se bavi, Finčer pravi biografiju Hermana Mankijeviča, baveći se njegovom privatnom opsesijom Vilijamom Rendolfom Herstom koja će postati okosnica Građanina Kejna, usput prikazujući studio-sistem tog vremena, sa sve prvom generacijom holivudskih mogula kao što su Lui Mejer iz MGM-a, njegov ključni operativac Irvin Tolberg (prototip modernog rukovodioca studija, inspiracija za film Poslednji tajkun i čovek po kom je nazvana jedna od nagrada Američke akademije) i čitava plejada scenarista među kojima su čuveni Ben Heht ili Hermanov brat Džozef, inače jedan od ljudi koji su dobili dva „Oskara” zaredom.

Finčerova rekonstrukcija epohe prilagođena je načinu na koji je prikazivana u filmovima tog vremena. Gari Oldman igra Hermana Mankijeviča kao vragolastog boema slično kao što bi ga igrali glumci tog vremena, i celokupna stilizacija filma, od fotografije do mizanscena je pomerena kao jednom svesno arhaiziranom stilu. U tom pogledu Mank je jedan muzejski film, koji po rekonstrukciji fakture slike podseća na Skorsezeovog Avijatičara a po načinu oživljavanja starih konvencija u glumi na radove braće Koen, kao što je recimo Ave, Cezare, takođe smešten u svakodnevicu holivudskih studija, samo naravno bez insistiranja na komediji.

Spoljni uticaji 

Skorseze i braća Koen su svakako dva osnovna uzora koja se nadvijaju na Manka, naročito ovi drugi, jer je tema scenariste u kreativnom procesu koji ga enormno troši bila tema i u Bartonu Finku. Otud, možemo reći da je ovde malo od Finčerovog rukopisa, koji je u proteklih dvadesetak godina postupno izgubio, a od onoga što mu je donelo slavu ostali su samo detalji, recimo oznake za kraj rolne koje je afirmisao kao detalj u svom ranom i, za sada, poslednjem remek-delu Borilački klub.

Zanimljivo je da u ovom filmu Finčer stavlja akcenat na scenaristu Hermana Mankijeviča, iako njegova karijera umnogome ima sličnu putanju kao Velsova, gde su se ključni uspesi desili na njenom početku. Uprkos tome što je kasnije imao neke popularne, pa i važne filmove, više nijedan nije naišao na tako aklamativnu podršku kao rani radovi. Zanimljivo je da se u ranim Finčerovim uspesima takođe velika pažnja poklanjala njegovom scenaristi Endrjuu Kevinu Vokeru kao ličnosti čiji je doprinos manje prepoznat nego što bi trebalo i koji je danas maltene zaboravljen, iako je nekoliko godina bio među prvim perima Holivuda.

Da li kroz ovaj film Finčer odaje priznanje i Endrjuu Kevinu Vokeru otkriće njegovi biografi, a ono što je sigurno jeste da Mank nudi još jednu priliku da se prisetimo starog Holivuda, ali da nam ne otkriva mnogo toga novog. Pa ipak, veoma veliko, rekao bih čak i nerezonsko, slavljenje ovog filma pokazuje da je Holivud svestan kako ovakvim naslovima perpetuira mit o sebi i ljudima koji su ga izgradili.

U određenom smislu, Mank čak ne uspeva da pokrije ceo fenomen nastanka Građanina Kejna, tako da i dalje preporučujem gledanje HBO filma RKO 281 u kom Mankijeviča igra Džon Malkovič u jednoj znatno smirenijoj interpretaciji, kao veoma značajan intelektualni oslonac Orsona Velsa.

Veoma je zanimljivo da je Holivud od samih početaka, pa i u vreme kada je Mank bio aktivan, bio veoma sklon pravljenju filmova o svojoj svakodnevici s tim što su tada to bili više B-filmovi, mjuzikli i komedije koji su slavili i parodirali glamur koji gledaoci očekuju od Fabrike snova. Kako je vreme odmicalo pojavila se potreba za biografskim filmovima o čuvenim glumcima i autorima, pa onda period razotkrivanja makartizma koji je bio značajna tema i ozbiljno demistifikovao odnose u Holivudu, sve do danas kada su ključni filmovi o filmskoj industriji tzv. "prestiž-filmovi" koji pretenduju na nagrade i bave se najčešće istorijskim ličnostima, često na provokativan način.

Malkolm i Mari 

Malkolm i Mari Sema Levinsona, s druge strane, govori o aktuelnom trenutku u Holivudu. Isto kao i Mank izveden je u crno-beloj tehnici. Dok je kod Finčera cilj bio da se rekonstruiše epoha, da se prizove duh kinematografije o kojoj sâm film govori, kod Levinsona se ta odluka pre svega može tumačiti kao omaž nekim filmskim uzorima i kao pokušaj da se oneobiči priča sa samo dva glumca na jednoj lokaciji, ali i kao znak da se ovde bavimo jednom "novom ravni" realnosti u odnosu na onu koju, inače, obrađuju filmovi ovog autora koje karakterišu veoma žive boje.

Sem Levinson je potomak holivudske aristokratije. Njegov otac Beri Levinson je i dalje aktivan a u svojoj izuzetno bogatoj karijeri ostavio je značajan trag, pre svega, u holivudskom mejnstrimu sa nekim naslovima poput Kišnog čoveka, recimo, koji su postali zlatni standard za određene vrste priča. Isto tako, Beri je ostavio dubok trag i na televiziji pre svega kao nosilac serije Odeljenje za ubistva, a potom i kao reditelj veoma zanimljivih biografskih filmova za HBO.

Holivud je Levinsonu takođe bio veoma značajna tema, a iz tog opusa istakao bih kod nas veoma popularni film Ratom protiv istine, u kom smo prepoznali dosta mehanizama koji su se ticali medijske mašinerije primenjene u ratovima na našim prostorima.

Sem Levinson, njegov sin, uprkos tome što je veoma brzo etabliran, umnogome ide drugačijim putem od oca. Od Berija je nasledio sposobnost da veoma vešto rekonstruiše epohu i ubedljivo prikazuje milje u kom mu se priče dešavaju sa obiljem detalja, ali je isto tako sklon veoma nekonvencionalnim narativnim tehnikama u kojim se susreću različiti mediji, sudaraju različiti vremenski tokovi, stil snimanja koji duguje mnogo evropskim autorima poput Gaspara Noea i estetici video-spotova. Na neki način, ono što Levinson donosi u svojim radovima, pre svih filmu Nacija ubica i HBO seriji Euforija, jeste narativni koncept namenjen najnovijim generacijama publike kojima su konvencionalne forme zastarele i dosadne.

Isto tako, za razliku od Berija koji se držao mejnstrima ali je menjao teme i žanrove, Sem se bavi jednom opsesivnom temom, a to je odrastanje sa posebnim akcentom na emotivne krize i bolesti zavisnosti. Dok se kod njegovog oca često može pomisliti da njegov opus nije režirao isti čovek, kod Sema sve deluje kao jedan uber-film i celina.

U tom smislu, Malkolm i Mari, umesto snažnih boja njegovih ranijih radova donosi crno-belu sliku, i umesto narativne tehnike budućnosti donosi maltene jedinstvo radnje, vremena i prostora, i scenario koji je nastao u duhu polemičke drame gde se kroz razne teme koje idu od ličnih ka širim i umetničkim, raspetljava odnos dvoje ljubavnika – Malkolma, reditelja na pragu prelomnog uspeha, i Mari, glumice koja je poslužila kao inspiracija za njegov novi film ali u njemu nije igrala.

Uprkos tome što junaci Levinsonovog filma sada nisu adolescenti zavisni od medikamenata, film koji je Malkolm snimio zapravo govori baš o toj temi. I moglo bi se reći da je počev od osnovnog sukoba koji pokreće spor među junacima a to je Malkolmov previd da na premijeri nije zahvalio Mari (a to se desilo Semu kad je jednom prilikom zaboravio da zahvali svojoj supruzi Ešli), pa sve do same teme filmova koje pravi, ovo umnogome terapijsko ostvarenje u kom se autor bavi svojim dilemama.

Međutim, na svu sreću, scenario i sam film uspevaju da podignu ovu veoma ličnu temu na mnogo viši nivo i da progovore ne samo o odnosima među partnerima u jednoj specifičnoj profesiji već i o savremenom Holivudu. Uprkos tome što su Sem Levinson i njegovi projekti „na pravoj strani istorije” u savremenom Holivudu, on pokazuje enorman pritisak ideologije, javnosti i industrije na autore. I ne samo to, ne izbegava ni činjenicu da privatni život autora može jako mnogo uticati na percepciju rada.

Kasting i učitavanja 

Dok je u Manku, levičarski angažman pisaca njihova privatna stvar, a intimni život zvezda nešto što se krije, pa u jednom trenutku sam Mankjevič kaže Tolbergu, "Ti si u stanju da ubediš ljude da je King Kong visok kao soliter i da je Meri Pikford devica u četrdesetoj godini", u svetu Malkolma i Mari sve je obrnuto. U kritici posle premijere, to što je Malkolm crnac odmah se kalkuliše kao osnov za to da mu je film političan, iako bi on želeo da to bude priča o sudbini njegove junakinje, mogućnost da radi "Lego" film doživljava kao izdaju umetnosti iako uživa da ih gleda a prenaglašeni javni levičarski angažman glavne glumice percipira kao cinizam koji iritira javnost.

Mank je, dakle, priča o svetu u kome su na ekranu bile zvezde i jednom od profesionalaca koji je bio koloritna ličnost ali se za njega nije saznalo iako je bio jedan od arhitekata uspona možda i prvog reditelja vunderkinda i superstara. Malkolm i Mari je, s druge strane, priča o kraju tog ciklusa, gde su ličnosti autora podjednako bitne kao i filmovi, i njihova dela se procenjuju kroz drugačiju prizmu.

Dok se Finčer bavi vremenom čije protagoniste maltene nije ni imao priliku da sretne, Levinson se bavi svojom generacijom i aktuelnim trenutkom, i pokazuje grčevitu egzistenciju savremenih filmadžija u Holivudu koji je u velikim političkim tenzijama. Sasvim je moguće da ćemo sa istorijskom distancom dobiti i neki uravnoteženiji pogled na sadašnji trenutak ali Malkolm i Mari deluje kao verodostojna slika aktuelne situacije.

Pobuna muze 

Isto tako, u Manku se glavni junak šali sa tezom da pisac treba da piše o onome "što zna" i maltene je eksces što on umnogome unosi sebe i svoje sukobe u scenario, dočim je današnja kinematografija praktično bazirana na eksploataciji ličnog iskustva. Sećam se jedne pičing sesije na kojoj je svaki autor, bilo da radi intimističku ljubavnu priču ili klišetizirani kriminalistički film u sklopu predstavljanja projekta, imao i po jednu tiradu kako u svemu tome ima i ličnog iskustva ili iskustva nekog bliskog, bilo to utemeljeno ili ne. U Levinsonovom filmu taj princip dolazi na naplatu kada se muza pobuni i želi veći deo umetničkog priznanja.

U glavnim ulogama se pojavljuju dve zvezde koje su trenutno u najvećem usponu, Džon Dejvid Vošington (koji uskoro više neće biti „Denzelov sin" osim za one baš najstarije ljubitelje filma) i Zendaja, on sveže afirmisan u nosioca blokbastera u Nolanovom Tenetu, a onda posle osvojenog Emija za Euforiju. Ima nešto čak pomalo i starinski u tome što je Levinson uspeo da okupi ovako dobre i popularne glumce u nečemu što je „ozbiljan" film, ali kao što je i on reditelj novog kova,  tako su i oni naučili lekcije iz karijera Leonarda Dikaprija i Breda Pita, da se dugoročni status ostvaruje kroz igranje u važnim filmovima velikih autora a ne isključivo nizanjem blokbastera.

Struktura polemičke drame u kojoj se pored junaka u atmosferi filma oseća i intervencija pisca u osnovi jeste prevaziđen format. Sa nadahnutim glumcima, Levinson uspeva da ga izvede na solidan način mada deo publike neće moći u potpunosti da „poveruje" likovima jer im je govor veoma artikulisan. Na svu sreću, ceo vizuelni koncept je, uprkos svedenosti situacije, izuzetno dinamičan i propulzivan, a dijalog je evokativan i zanimljiv tako da se gledaoci brzo naviknu na neke stare glumačke odnose u kadru koje odavno nismo videli.

Levinson je sada u zamahu u kakvom je Finčer bio pre dvadeset godina. Ostaje da se vidi da li će on duže moći da se održi u takvoj formi. Međutim, sada kad je jedan autorski heroj moje mladosti ušao u duboku muzejsku fazu, ohrabruje da nove generacije imaju svoje autorske heroje i da oni dobro koriste prilike koje im se pružaju. Zato je i simpatično kada se u nekom detalju desi spona između njih dvojice, recimo u filmu Nacija ubica, kada mladi junaci pokušavaju da dokuče ko je haker koji je pustio podatke stanovnika jedne varoši na mrežu, sumnja pada na „nekog usamljenog bubalicu koji sedi u kevinom podrumu i loži se na Borilački klub".

Drugačiji Holivud

Konačno, činjenica da su i jedan i drugi baš na Netfliksu odlučili da promišljaju Holivud jeste znakovita sama po sebi. Ruku na srce, ne može se reći da je bioskopski život sada na nivou koji bi mogao omogućiti bolji život njihovim radovima, niti da su studiji odustali od ovakvih priča - setimo se Bilo jednom u Holivudu i obratimo pažnju na nekoliko sličnih projekata koji se sada rade, ali se ne možemo oteti utisku da je Netfliks prvo preoteo velike zvezde studijima, zatim značajne autore a sada, kao što vidimo, i jednu od najvažnijih tema - priču o njima samima.

Baš zato ne bismo smeli da zanemarimo i jednu kariku koja na čudan način veže ova dva projekta – seriju Holivud Rajana Marfija, takođe snimljenu za Netfliks u okviru njegovog gigantskog ugovora kojim ga je striming servis preoteo od tradicionalnih televizija.

Uprkos tome što serija Holivud spada u red poznih Marfijevih radova, i karakteriše je izvesna komocija u izvedbi, ona je veoma zanimljiva jer prikazuje alternativnu istoriju Holivuda, odnosno kako bi klasični Holivud izgledao da je uz pomoć Eleonor Ruzvelt postao „probuđen" krajem četrdesetih i u potpunosti prihvatio Afroamerikance i seksualne manjine.

Dok je sama egzekucija ove serije konvencionalna, a sama zamisao nije dovedena do svog krajnjeg potencijala, reč je o jednoj zanimljivoj igri „alternativne" istorije, smeštenoj negde između dve realnosti koje prikazuju Finčer i Levinson.

Ova dva filma su podjednako blizu i podjednako daleko od Godarovog Prezira, tema Manka je bliža Godarovim interesovanjima a realizacija Malkolma i Mari njegovoj estetici, pa ipak imaju potencijala u onome što prikazuju da jednog dana budu prepoznati sa simpatijama od ljudi iz struke.

Nažalost, film je danas mnogo raslojeniji nego u Godarovo vreme, i mali broj naslova dolazi do svih. Stoga je moguće da zaista čak i neko ko nije potpuna neznalica upita "Koji je ovo film?" kada krene insert iz nekog od njih, ali to je već neka druga priča.