Žena kao fudbalski trener muškog tima, na ekranu i životu

Kada je Kajl Čendler pre devet godina osvojio nagradu Emi za ulogu Trenera Tejlora u seriji Pitera Berga Svetla petkom uveče, postalo je jasno da će ovaj upečatljivi karakter postati svojevrsni standard kad je reč o prikazivanju sportskih pedagoga i šefova stručnog štaba u godinama koje dolaze.

U proteklih par godina međutim, Trener Tejlor poslužio je kao inspiracija za dva potpuno različita televizijska junaka, čiji su rezultati kako u sportskom tako i u umetničkom pogledu bitno različiti.

Pandemijsku 2020. godinu pamtićemo i po uspehu Eplove serije Ted Laso u kojoj inače prilično uspešni filmski komičar Džejson Sudikis igra junaka koji je direktna parodija na Trenera Tejlora. Ova serija postigla je solidan uspeh i veoma rano dobila je porudžbinu i za drugu sezonu.

Smatram da je uspeh nezaslužen. Uprkos Sudikisovoj harizmi koji je u ovaj projekat najdublje stvaralački investiran jer je i jedan od kreatora serije, osnovna premisa je previše apsurdna da bi funkcionisala u ovom okviru.

Naravno ovakav stav o uspehu serije Ted Laso možete automatski otpisati kao tipično gunđanje kauč-trenera da je Pep Gvardiola prevara, da Zidan ne zna ništa i sl. jer rezultati govore potpuno drugačije od ove procene.

Za početak, premisa je namerno nelogična ne bi li bila neobična – američki koledž trener koji vodi tim u američkom fudbalu postaje medijska zvezda i kao takav biva doveden u premijerligaški klub da vodi ekipu koja se bavi evropskim fudbalom.

Sve to je plan bogate vlasnice kluba koja želi da se osveti bivšem suprugu koji je napravio taj klub i da mu upropasti čedo, ali dolazak plemenitog i zbunjenog trenera iz drugog sporta čini sve likove boljim ljudima pa onda ni sportski rezultat ne izostaje.

Ideja da trener iz jednog sporta ode da vodi ekipu u nekom drugom i poprilično drugačijem sportu jasno je profilisana kao kritika selebriti statusa koji je ušao i u ovu oblast, gde popularnost nadilazi stručnost. Isto tako, ideja da dobar čovek može doneti rezultate uprkos tome što ništa ne zna je zanimljiva metafora.

Ali u seriji Ted Laso, nažalost, sve ovo što govorimo bolje zvuči kad se prepričava nego kad se gleda. Svet engleskog fudbala dat je površno, ali ni ove emotivne dinamike nisu date mnogo dublje i jedino što preostaje su jednolični gegovi u jednoj usiljenoj situaciji.

Tu, nažalost, ne može mnogo da pomogne ni Džejson Sudikis koji pokušava da ponudi jednu komičnu viziju Trenera Tejlora koji njegove narodnjačke američke vrednosti i vrline dovodi do paroksizma ne bi li ih učinio smešnim ali bez nipodaštavanja, pa usled toga uspeva samo da bude manje duhovit nego inače.

S druge strane, u Norveškoj nastala je serija Domaći teren koja je nedavno zaključila drugu sezonu. U njoj je Trener Tejlor žena.

Ane Dal Torp koju znamo iz serije Okupirani kao vlasnicu luksuznog restorana koja kolaborira sa ruskim okupatorima igra Helenu Mikelsen, šeficu stručnog štaba uspešnog norveškog ženskog fudbalskog kluba koja prihvata izazov da vodi Varg, provincijski klub sa dna prvoligaške tabele.

Po dolasku u Ustenvik, grad iz kog je njen novi klub, doživljava čitav niz neprijatnosti i nipodaštavanja jer lokalni navijači, mahom radnici tamošnjeg brodogradilišta smatraju da je njen dolazak politički korektna ujdurma i da ona ne može da bude otelovljenje njihovih sportskih ideala.

Helena međutim uspeva da se nametne i kao šef struke i kao sportski pedagog i da u toku prve sezone izbori poštovanje cele zajednice. Druga sezona se više bavi novim iskušenjima koje donosi uspeh, pozivi reprezentacije, bogatih klubova, privatni izazovi u životima igrača.

Domaći teren je serija koja koincidira sa ponovnim usponom norveškog fudbala koji su doduše naši reprezentativci usporili sprečivši Erlinga Holanda, Martina Edegora i Jensa Petera Hegea da odu na Euro.

Pa ipak, Norvežani su usponu, a u ovoj seriji u prvoj sezoni još uvek je to nostalgična fudbalska sredina koja se priseća slavnih nastupa Haralda Bratbaka, Roara Stranda i Minija Jakobsena u Ligi šampiona u dresu Rozenborga. Fudbalskoj nostalgiji doprinosi poznati norveški centarfor iz te slavne generacije Džon Kerju koji je doveo Valerengu do velikog evropskog uspeha i potom ostvario solidnu karijeru u Ligama petice.

Kerju se danas bavi glumom, i u seriji Domaći teren igra jednu od četiri glavne uloge, igrača-menadžera koji je Helenin prvi konkurent u početku, a potom i najbliži saradnik.

Johan Fasting je veoma dobro izučio Bergovu seriju Svetlost petka uveče i pokazao je kako se prožimaju život lokalne zajednice i fudbal. Uspeo je da uspešno prikaže dinamiku privatnih života srporstkih radnika i njihovih najbližih, a zatim i način na koji se sve to reflektuje na igru, i obrnuto.

Sam prikaz fudbala je znalački i ljubitelji ekonomičnog i racionalnog skandinavskog fudbala sa dosta kontranapada i igre u tranziciji će biti zadovoljni Heleninim trenerskim rukopisom.

Na sve to, serija Domaći teren je anticipirala i pojavu Renate Blindhajm, 26-godišnje šefice struke fudbalskog kluba Sotra, koja je prva žena na čelu neke norveške profesionalne ekipe u muškoj konkurenciji.

Do trenerske pozicije došla je na sličan način kao Helena, preuzela je mali klub u trenutku rezultatske krize i napravila čitav niz promena koje su privukle veliku pažnju javnosti, kako zbog njenog pola, tako i zbog godina.

Renate Blindhajm nije prva žena koja je vodila mušku ekipu. Italijanka Karolina Moraće je kratko vodila Viterbese u Seriji C1, a najuspešnija je Čen-Juen Ting koja je već nekoliko godina veoma uspešan trener u Hongkongu i azijskim kontinentalnim kupovima.

Serija Domaći teren očigledno je upoznata sa iskustvima ovih žena i sa problemima koje su imale, pa tako Helena Mikelsen ima sukobe sa upravom oko transfera igrača, na sličan način kao Murinjova učenica Helena Kosta koja je vodila Klermon u francuskoj drugoj ligi, ili probleme sa medijima i saradnicima kao Nemica Imke Vubenhorst na čelu petoligaša Klopenburga.

Ideja žene koja uspeva u muškom sportu nije nepoznata u savremenoj televiziji. Recimo pre nekoliko godina Foks je imao zanimljivu seriju o prvoj ženi bacaču u bejzbolu, što je doduše još uvek u domenu fantastike, ali ova melodrama nije zaživela i serija je brzo ukinuta.

Poznat je slučaj kada su američki edukatori u Burmi pokazivali lokalnim zvaničnicima seriju Zapadno krilo koja govori o Beloj kući da bi im objasnili kako administracija rtreba da funkcioniše. Čak i norveška štampa ne može da se otme utisku kako je serija Domaći teren zapravo pomogla afirmaciji Renate Blindhajm i stvorila pozitivni stereotip u koji je ona mogla da se uklopi.

Pored što je serija Domaći teren kvalitetna televizija, ispostavila se i kao podsticaj za promene u jednoj oblasti koja nije sklona radikalnim promenama kao što je fudbal, ne samo zbog svog imidža kao poslednjeg utočišta za muškarce već i zbog ogromnog novca koji je u njemu vrti.

Trener Tejlor je izmišljeni lik, ali da nije verovatno bi bio zadovoljan onim što je postigla Helena Mikelsen. On je uticao samo na druge izmišljene likove a ona i na stvarnost.