Luis Bunjuel – reditelj koji nam je pokazao da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova

Na pitanje zašto pravi filmove, Luis Bunjuel je odgovarao: „Da pokažem ljudima da ovo nije najbolji od svih mogućih svetova“. Imao je sreće da pripada generaciji izuzetno nadarenih umetnika. Njegovi najbolji prijatelji u mladosti bili su Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali. Snimao je filmove od kraja dvadesetih do kraja sedamdesetih, na dva kontinenta, tri jezika i gotovo svih žanrova.

Andaluzijski pas (1929)

Prvi film Luisa Bunjuela, traje samo 16 minuta, ali ostavlja utisak večno. Od novca koji mu je dala majka, Bunjuel i Dali su ovaj film zasnovali isključivo na snovima, tako da pravog zapleta i fabule nema. Bunjuelov san je bio o oblaku koji preseca Mesec, „baš kao što bi oštrica presekla oko“, a Dalijev o ruci po kojoj gamižu mravi. Upravo ove dve scene ostaju prepoznatljive i 90 godina posle snimanja. Za filmofile i ljubitelje nadrealizma, ovaj film je obavezan, ali i za poštovaoce lika i dela Dejvida Bouvija, koji je tokom turneje prvim kadrovima ovog filma voleo da zgražava publiku.

Premijeri Andaluzijskog psa prisustvovali su i Pikaso, Andre Breton, Marsel Dišan, a Bunjuel, koji je očekivao burne reakcije publike, pripremio je pune džepove kamenčića kako bi se branio od nezadovoljne publike.

Zlatno doba (1930)

Bunjuel je nastavio u istom maniru i sa svojim sledećim filmom Zlatno doba koji je delimično zasnovan na 120 dana Sodome Markiza de Sada. Film je započet ponovo u saradnja sa Dalijem, ali je postao Bunjuelov samostalni projekat jer su se, navodno kad se pojavila Gala, dva prijatelja razišla.

Osim što je ovim filmom pokazao apsolutno nepoznavanje filmske tehnike, na ovu interesantnu ljubavnu priču publika ne reaguje dobro. Zbog kritike društva i crkve, premijeru su obeležile užasne ovacije, psovke i napadi publike na reditelja. Na kraju, film je zabranjen, a zabrana je ostala na snazi skoro pedeset godina. Posle ovog debakla, Bunjuel snima i dokumentarni film Zemlja bez hleba zbog koga će dobiti policijski dosije i biti obeležen kao izdajnik svoje nacije.

Viridijana (1960)

Viridijana, ovenčana Zlatnom palmom, često se navodi kao jedno od najuspešnijih Bunjuelovih ostvarenja. Film je adaptacija romana Halma španskog književnika Benita Pereza Galdosa, a po žanru se smatra kombinacijom drame i crne komedije. Zbog filma Nazaren koji je snimio u Meksiku dve godine pre Viridijane, i koji je u javnosti bio protumačen kao prokatolički, mlade španske kolege uspevaju da nagovore predstavnike Frankovog režima da već uglednom sineasti omoguće povratak i rad u domovini i tako okončaju nekoliko decenija njegovog života u egzilu.

Bunjuel je, međutim, iskoristio priliku da na subverzivan način prikaže naličje tadašnjeg španskog društva i to kroz niz crnohumornih, gotovo nadrealno grotesknih scena. Kako bi osigurao prikazivanje, Bunjuel je službenim španskim cenzorima dostavio skraćenu verziju, ali je na festival u Kanu poslao integralnu. Film je oduševio kritičare, ali je u Španiji prikazan dve godine posle Frankove smrti, tek 1977. godine, a službeno vatikansko glasilo film Viridijana je nazvao bogohulnim.

Lepotica dana (1967)

Snimljen na osnovu istoimenog romana Žozefa Kesela, film govori o mladoj ženi koja odluči da dok joj je muž na poslu popodneva provodi kao prostitutka. Naslov filma je igra reči, jer na francuskom jeziku fraza "belle de nuit" – „dama noći“ je eufemizam za prostitutku. Pošto glavna junakinja koju tumači Katrin Danev radi kao prostitutka u toku dana, Bunjuel naslovljava film kao "belle de jour" – Lepotica dana.

Ovo je prvi Bunjuelov film u koloru, koji je ujedno i njegov najuspešniji i najpoznatiji nadrealni „klasik“. Film je osvojio Zlatnog lava i nagradu "Pasineti" za najbolji film na Filmskom festivalu u Veneciji 1967. godine. Većinu kostima koje Katrin Denev nosi u filmu dizajnirao je Iv Sen Loran.

Diskretni šarm buržoazije (1970)

Dobijanje Oskara Bunjuel je smatrao vrhuncem moralne degradacije jednog umetnika, ali ga je ipak prihvatio. Njegov film Diskretni šarm buržoazije poneo je nagradu za Najbolji strani film 1972. godine, doživeo je zavidan komercijalni uspeh, pa je tako postao njegov širokoj publici najpristupačniji film. Iako se tematski naslanjao na neke svoje ranije radove, kao što je Anđeo uništenja, kritičari su ovaj film prepoznali kao veliko osveženje u njegovom opusu.

Diskretni šarm buržoazije snimljen je u vreme Vijetnamskog rata i brojnih društvenih nemira kada su pripadnici visokih društvenih slojeva bili stalna meta napada. Mnogi će ga tumačiti i kao odraz nemoći u beznadežnoj težnji za promenom koja ostaje uokvirena repetitivnom svakodnevicom.

Fantom slobode (1974)

Pretposlednji Bunjuelov film, u kome takođe ne postoji zaplet i fabula, već se sastoji od niza epizoda koje povezuju likovi koji, često bez ikakvog objašnjenja, prelaze iz jedne epizode u drugu. Radnja počinje u Španiji u vreme Napoleonovih ratova, da bi se prebacila u sadašnjost i predstavila čitav niz bizarnih likova u grotesknim situacijama.

Bunjuel se u Fantomu slobode vratio svojim prepoznatljivom nadrealističkom stilu, ali i ostao dosledan u svom ironičnom stavu prema buržoaziji i tadašnjem poretku. Iako je posle  ovog ostvarenja planirao da se povuče iz posla, na nagovor prijatelja snimio je, tri godine kasnije, i Taj mračni predmet želja.

Šest Bunjuelovih filmova kritičari na portalu Sight & Sound su uvrstili na listu od 250 najboljih filmova svih vremenamje. Petnaest njegovih filmova je uključeno na spisak 1.000 najvećih filmova svih vremena na portalu They Shoot Pictures, Don't They? i rangiran je na trinaesto mesto njihovog spiska 250 najboljih reditelja.