„Blizanac“, Vil Smit u ratu sa sobom i tehnologijom Anga Lija

Vil Smit je u ratu sa Vilom Smitom, ali i sa tehnologijom Anga Lija. Gledati plaćenog ubicu u Smitovoj interpretaciji kako se bori sa mlađom verzijom samog sebe veoma je privlačno, ali Lijeva visoka frekvencija na momente postaje zamorna.

Priča Blizanac zamišljena je još 1997. godine. Trebalo je da je režira Toni Skot pa su potom menjani i reditelji i glumci, uključujući Harisona Forda, Mela Gibsona, Klinta Istvuda. 

Sve do 2017. godine kada se režije prihvatio oskarovac Ang Li iz logičnih razloga. Kao prvo, film govori o problemima koji su obojili mnoge njegove projekte poput debate između prirode i edukacije, otuđenja čoveka koji zalazi u godine i izazova snimanja u digitalnoj tehnologiji.

„Počeo sam da radim digitalno od filma Pijev život, počeo sam da pravim dimenzionisane filmove tri-de i to je dugotrajan proces otkrivanja šta nam digitalni film može pružiti. Vrlo je uzbudljivo“, objašnjava reditelj Ang Li. 

Smit glumi cenjenog državnog plaćenog ubicu koji želi da se penzioniše. Čim pokuša da se izvuče iz nevolje, nevolja potraži njega.

Zbog neizdržive detaljnosti koju nudi tehnologija filma od 120 frejmova u sekundi nemoguće je ignorisati koliko je ta nova pretnja ozbiljna. Film opravdava svoj naslov Blizanac i ključni konflikt u trenutku kada se gledaoci uvere da Henrijev ubica izgleda identično kao on.  

„Ljudi su me često pitali – kada biste mogli da se sretnete sa sobom u mlađim danima i posavetujete se, šta biste rekli? Ovaj film zapravo zalazi u takvo iskustvo, poteže egzistencijalna pitanja o tome kako treba živeti“, objašnjava protagonista Vil Smit.

Od samog početka ove eksplozivne filmske akcije, rediteljeva strast prema vizuelnom impresivna je do tačke ometanja.

Mogućnost da se prebroje najsitniji detalji, baš kao i panoramska lepota narandžastog zalaska sunca deluje privlačno, ali kada Ang Li iznese na veliki ekran sve što se može postići sa ovom tehnologijom, postaje teško preusmeriti emocije na ono što je ljudsko.