Geni imaju znatno veću ulogu u dužini života nego što se mislilo

Dosadašnja istraživanja zaključivala su da genetika ima udeo od šest do 33 odsto u tome koliko dugo čovek živi, ali novo istraživanje objavljeno u časopisu Sajens podiglo je taj procenat i do 55 odsto.

„Dužina života je nesumnjivo oblikovana mnogim faktorima, uključujući način života, gene i, što je važno, slučajnost. Uzmite, na primer, genetski identične organizme odgajane u sličnim uslovima koji umiru u različito vreme“, kaže Ben Šenhar, glavni autor studije sa Vajcmanovog instituta za nauku u Izraelu.

„U našem radu pokušali smo da odredimo koliki deo varijacija među različitim ljudima može da se pripiše genetici. Naša studija je pokušala da razdvoji faktore dugovečnosti na genetiku i ‘sve ostalo’. To ‘sve ostalo’ čini oko 50 odsto ukupnog uticaja“, navodi Šenhar.

Istraživači su analizirali istorijske podatke iz studija na blizancima i utvrdili da faktori poput smrti izazvanih nasiljem, nesrećama i zaraznim bolestima nisu bili uzimani u obzir.

Uzrok smrti nije bio naveden, već samo starost u trenutku smrti. Tako, ako jedan blizanac umre u 90. godini prirodnom smrću, a drugi u 30. godini zbog zarazne bolesti, to može da ostavi pogrešan utisak o ulozi naslednih osobina u dužini života.

Istraživači su ponovo sproveli analizu, uzimajući u obzir činjenicu da se ranjivost na infekcije i padove povećava kako ljudi stare. Rezultati su i dalje pokazali da genetski sastav doprinosi oko 50 odsto očekivanog životnog veka.

„Broj do kog smo došli nije izvučen niotkuda“, rekao je Šenhar, koji se bavi istraživanjem fizike starenja, za En-Bi-Si njuz.

„Ako pogledate studije blizanaca o gotovo bilo čemu kod ljudi, dobijate tih 50 odsto. Ako pogledate naslednost uzrasta u kome nastupa menopauza, što je proces vezan za starenje, ona je takođe oko 50 odsto“, ističe Šenhar.

On je ukazao i na stogodišnjake.

„Ti ljudi ne dolaze jedva do stote. Ne, oni imaju zaštitne gene koji ih štite od štetnih posledica starenja“, zaključuje Šenhar.