Oči su ogledalo duše, a i pokazatelj demencije – i do 12 godina pre uobičajene dijagnoze

Istraživanje u Norfolku u Engleskoj obuhvatilo je 8.623 zdrave osobe i pratilo ih tokom mnogo godina. Do kraja studije, 537 ljudi je obolelo od demencije, pa su naučnici mogli da prate koji su faktori prethodili dijagnozi.

Početkom studije od svih učesnika je zatraženo da obave test vizuelne osetljivosti. Morali su da pritisnu dugme čim su videli kako se trougao formira u polju pomerajućih tačaka. Ljudi koji kasnije razvili demenciju sporije su uočavali trougao na ekranu od ljudi koji kasnije nisu oboleli.

Vizuelni problemi mogu da budu rani indikatori opadanja kognitivne funkcije jer toksični amiloidni prakovi, odnosno naslage povezane sa Alchajmerovom bolesti, mogu prvo da utiču na delove mozga zadužene za vid, a posledično da delovi mozga povezani sa memorijom vremenom postanu oštećeni.

Zbog toga, testovi vida mogu da otkriju deficite pre nego što počnu problemi sa pamćenjem.

Postoji još nekoliko drugih aspekata vizuelnog procesuiranja povezanih sa Alchajmerovom bolešću, poput sposobnosti da se primećuju obrisi objekata (osetljivost na kontrast) kao i razaznavanja između određenih boja (sposobnost da se razazna plavo-zeleni spektar je umanjena u ranoj fazi demencije).

Ovi simptomi mogu da utiču na ljude bez da su oni odmah svesni.

Još jedan rani znak Alchajmerove bolest je slaba „inhibitorna kontrola“ u pokretanju očiju, pri čemu ometajući stimulansi više drže pažnju. Ljudi sa demencijom čini se da imaju problem sa ignorisanjem ometajućih stimulansa, što može da se pokaže kao problem kontrole pokretanja očiju. To može, primera radi, i da dovede do većeg rizika od saobraćajnih nesreća.

Prepoznavanje lica

Postoje i neki dokazi koji ukazuju da ljudi sa demencijom neefikasno procesuiraju izgled lica ljudi koje upoznaju. Drugim rečima, ne prate uobičajen način „skeniranja“ lica ljudi sa kojima pričaju.

Zdravi ljudi to rade primećivanjem očiju, pa nosa i usta. Pravimo ovakav vizuelni otisak kako bismo ga zapamtili. Iako mnogi od nas nisu svesni toga, neki ljudi mogu i da prepoznaju kada osoba sa kojom pričaju to ne radi.

Doktori koji rade sa ljudima sa demencijom mogu da prepoznaju da neko ima demenciju čim ih upoznaju. Ljudi sa demencijom često deluju izgubljeno, zato što ne pomeraju oči svrsishodno kako bi „skenirali“ okolinu, uključujući i lica ljudi koje su tek upoznali.

Zbog toga kasnije imaju problema sa prisećanjem i prepoznavanjem ljudi koje su tek upoznali, jer nisu napravili dobar vizuelni otisak. Problem neprepoznavanja ljudi može da bude više povezan sa neefikasnim pomeranjem očiju, a ne toliko sa pamćenjem.

Da li pomeranje očiju može da popravi pamćenje?

Pošto je vizuelna osetljivost je povezana i sa sposobnošću pamćenja, naučnici takođe testiraju da li veće pokretanje očiju može da popravi pamćenje.

Prethodna istraživanja o ovome dala su različite rezultate, ali neke studije su utvrdile da pokretanje očiju može da poboljša memoriju. Tako ljudi koji više gledaju televiziju i čitaju dosta imaju bolje pamćenje i manji rizik od demencije od onih koji to ne rade.

Takođe, čitanje je često povezano i sa dužim periodom provedenim u obrazovanju. Dobro i kvalitetno obrazovanje obezbeđuje mozgu „rezervni kapacitet“ pa kad su veze u mozgu oštećene, negativni rezultati su manji.

Neke studije, iako ograničene, su pokazale da brzo pokretanjeočiju sa leve na desnu stranu ili sa desne na levu (dva pokreta po sekundi) može da poprave autobiografsko pamćenje.