Pred desetogodišnjicu smrti ćerke Tijane Igor Jurić otvoreno o svojim greškama i najtežim trenucima

U julu će biti deset godina od Tijaninog ubistva. Koja je danas njegova prva pomisao na Tijanu?

“To je griža savesti, moja ogromna griža savesti, mislim, sada deluje sebično zato što kada me sada pitate da se setim nje, a ja opet nekako idem od sebe, ali to mi je prva pomisao na nju, zato što se mnogo kajem što sam manje vremena, nego što sam trebao, provodio sa njom i zapravo to je danas moja poruka kada idem po Srbiji i govorim i razgovaram sa roditeljima i decom upravo na tu temu je zapravo vrednost i vrednovanje jednog života.

Ja sam posle Tijanine smrti zapravo shvatio pravi smisao života, sve do tada je, čini mi se, bilo nešto potpuno pogrešno, gde ja nisam vrednovao prave stvari, gde sam više išao za materijalnim, misleći da želim njoj da obezbedim, njoj i Saški obezbedim nešto bolje, što je bilo potpuno pogrešno. To sam shvatio, naravno, onog momenta, kada sam je izgubio. Tako da, ta griža savesti mi je prva pomisao na Tijanu, zato što se mnogo kajem i to će ostati onako jedna ogromna rana i rekao sam da to nosim do kraja života i neću se moći nikako osloboditi i čini mi se na samrti da ću isto kajati se što sam od njenih petnaest godina, nekih pet, šest godina bio u inostranstvu, želeći da obezbedim kao neki život, bolji život, a zapravo nije nam bio potreban. Što se tiče same Tijane, to je ta njena dobra duša, njena želja da samo peva, da se igra i da voli ljude.”, prisetio se Igor.

Da li osećate krivicu zbog toga što se dogodilo i kako ste se borili sa tim osećajem?

“Svaki roditelj koji izgubi dete, to je neko moje iskustvo i moje mišljenje nosi tu krivicu. Nikada se neće rasteretiti te krivice. Ja danas vrlo objektivno imam i nosim tu krivicu sa sobom i reći ću vam zašto. Na radionicama kada razgovaram sa roditeljima, uvek kažem, nije ta krivica opterećujuća krivica ili da ja sebe bolesno kažnjavam, ali sam jako objektivan i realan u smislu da ono što ja danas pričam sa decom, ja nisam na taj način razgovarao sa Tijanom, ja nisam razgovarao o mogućim opasnostima koje danas svaki roditelj treba da nekako ima svest o tome i da se informiše i da na kraju to prenese na svoje dete. Ja mojoj Tijani nikad nisam rekao vidi ako je neko kasnije doba, ostaneš sama, ako ne moraš po svaku cenu, nemoj da ideš, doćiće neko po tebe, ipak su vremena nezgodna, bez obzira gde se nalaziš, doćiće ili mama ili baba, deda, ujak ili ja, nebitno, ko je tu u blizini, on će biti tu za tebe, nisam smatrao da treba o tome da pričam sa njom, nisam smatrao da je to nešto što nosi danas život.”, rekao je Igor i dodao da je pričao sa Tijanom o tome, da bi ona sigurno to poslušala i ne bi tada išla da vrati duks te večeri kada je oteta.

Prisetio se i da je prva tri meseca bio u depresiji i nije mogao da shvati koji je pravi smisao, ali se trudio da ne bude tužan, već srećan što je Tijanin otac i što ima divne uspomene sa njom.

Kako ste pronašli svrhu života?

“Jednog dana, ne znam kako da vam kažem, znate ono kada u crtanim filmovima gledate kada neko upadne u prašinu, pa otrese prašinu sa sebe i kaže dobro, ajde da vidimo šta možemo da uradimo i to je bilo to. Dobro, izgubio sam, ovo je ogromna tragedija za sve nas, ali sam toliko srećan, ja sam Tijanin otac, ja vam ne mogu opisati to, ja sam Tijanin otac, pa kako bi mene Tijana danas doživljavala i krenuo sam. Prvo sam morao da se vratim zbog posla, bio sam u inostranstvu, to je bila prva stvar, jer morali smo da živimo od nečega i pokušao sam da živim u inostranstvu neko vreme, misleći da ću moći, ali to nije bilo smisla, tada mi je prvo, kako god, ne znam možda neko razume, neko ne, ali bilo mi je mnogo važno da dođeš na grob, da zapališ sveću, nekada se malo isplačeš, nekada se i smeješ, ajde da kažem, neke rituale ispoštuješ, to je prva stvar, a druga stvar, tražio sam smisao i smisao sam našao u tome da neke stvari koje su prethodile i uzrokovale Tijaninu smrt, da promenim. Nisam se mogao pomiriti sa tim da pre svega, Tijana nestane, a da policija nagađa da li treba da krene u potragu ili ne, nisam se mogao pomiriti sa tim da mi kao porodica nismo imali stručni razgovor sa psihologom tih dvanaest dana dok je trajala potraga.”, istakao je Igor Jurić.

Kada se vratio u Belgiju, pozvali su ga u policijsku upravu, gde su ga sačekala dva inspektora i tu je Igor prvi put popričao sa psihologom i pripremili su ga za suđenje i susret sa Tijaninim ubicom.

Kako ste reagovali kada ste prvi put videli Tijaninog ubicu?

“Meni je zapravo bilo mnogo teže, to je zapravo od svega, osim te neizvesnosti koju stalno spominjem tih dvanaest dana, to je najgori mogući osećaj, to je nešto neopisivo strašno, dvanaest dana ne znati gde vam je dete, to je najgori mogući osećaj koji čovek može da doživi. Nije osećaj saznanja da vam je dete mrtvo, verujte nije toliko težak koliko taj osećaj da ne znate kako vam je dete u tim momentima. Ono što mi je dodatno bilo najteže, gledao sam obdukcione nalaze, gledao sam fotografije i gledao sam izveštaj ono što je čovek pričao kako je ubio Tijanu, to mi je bilo jako teško. Imao sam jaku potrebu da to pročitam, želeo sam da kao otac znam kako je moje dete stradalo i smatram da je to bila moja obaveza, čisto da bih znao i kako da nastavim da živim sa tim, jer sve bi bilo po meni nekako skriveno i nedovoljno jasno za mene da bih mogao da nastavim da živim.”, prisetio se Igor najtežih trenutaka u svom životu i koliko je tada vrištao i plakao dok je to sve čitao.

Kaže da je Tijanu sanjao samo jednom pre nekih sedam, osam meseci, ali je bezbroj puta sanjao taj izveštaj i Tijanine poslednje reči i kako je ona ubijena. Kroz suze je opisao prvi susret sa Tijaninim ubicom, sa jedne strane bio je besan, ali sa druge strane bilo mu je žao Tijaninog ubice na neki neobjašnjiv način, jer nije dostojan života jedne devojčice. Posle toga se borio da Tijanin ubica dobije maksimalnu kaznu za to što je uradio i dobio je 40 godina, koliko je bila maksimalna kazna u tom trenutku.

Da li je Tijanin ubica pokazao kajanje?

“Pa nije, ali ja vam moram reći iz neke druge perspektive, ja se sada bavim time, znate, taj čovek, kao i mnogi drugi, eto ja sam bio na mnogim suđenjima gde su stradala deca, ne znam, deset, jedanaest, dvanaest, nemam pojma to su najokorelije ubice, pratio sam, gledao sam obdukcione nalaze gotovo svakog od tih slučajeva, kroz strašne muke su ta deca prolazila, nijedan se nije kajao, ali reći ću vam i zašto, svi ti ljudi, pa i ubica mog deteta su ljudi koji su bili žestoko zolstavljani u svom detinjstvu, oni zapravo nisu shvatali šta su uradili, oni nisu bili, njima je to bio model. Zoran Albić, koji je ubio malu Lunu, uvek se na njega nekako vraćam, on je čovek koji je ubio devojčicu od dve i po godine, malu Lunu, to je jedan strašan zločin koji se desio u Negotinu, on je posle šest meseci od tog suđenja vikao čoveče, pustite me napolje, dosta me držali, to hoću da vam kažem, a njega je otac prebijao od njegovog detinjstva, njegove rane mladosti, tako je i Dragan Đurić živeo.”, objasnio je Igor Jurić.

Kaže da, nažalost, danas ima mnogo mališana koji trpe nasilje u svojim porodicama, a da svi okreću glavu od toga, niko neće da prijavi i oni kada odrastu naude drugoj deci.

“Zaista ću se, i danas kada govorim o vršnjačkom nasilju i uopšte nasilju nad i među decom, zaista ću se svim silama boriti da se taj lanac prekine, jer ako taj lanac ne prekinem, onda svako dete može postati žrtva, zato što mi danas ne reagujemo na jedno dete, a to dete će sutra nauditi nekom našem ili možda vašem detetu.”, zaključio je za „RTS ordinaciju“ Igor Jurić.