Nobelova nagrada za medicinu za razvoj iRNK vakcine protiv kovida

Otkrića dva laureata, profesorke Univerziteta u Segedinu u Mađarskoj Katalin Kariko, i Drua Vajsmana sa Univerziteta u Pensilvaniji bila su ključna za razvoj efikasne iRNK vakcine u borbi protiv pandemije kovida-19.

„Svojim revolucionarnim istraživanjem, koje je fundamentalno promenilo naše razumevanje o međusobnoj vezi iRNK i imunog sistema, laureati su doprineli razvoju vakcina stopom bez presedana tokom jedne od najvećih pretnji čovečanstvu u modernom vremenu“, saopštio je komitet Nobelove nagrade.

Sekretar Nobelovog komiteta Tomas Perlman rekao je da su naučnici bili „oduševljeni i preplavljeni emocijama“ kada su ih obavestili da su dobili nagrade.

Katalina Kariko rođena je u Mađarskoj 1959. godine. Studiju o modifikaciji nukleobaza RNK sprovela je na univerzitetu u Pensilvaniji. Trenutno je profesorka na Univerzitetima u Segedinu i Pensilvaniji.

Dru Vajsman rođen je u Leksingtonu u Pensilvaniji, a zajedno sa Katalin Kariko sproveo je istraživanje o modifikacijama nukleobaza. Trenutno radi kao predavač na Univerzitetu u Pensilvaniji.

Vakcine pre pandemije

Vakcinacija stimuliše stvaranje imunog odgovora na određeni patogen. Time se telu olakšava borba sa bolešću ako se u budućnosti zarazi. Vakcine na bazi mrtvog ili oslabljenog virusa postoje već decenijama, poput onih za poliomijelitis, žutu groznicu, morbile…

Zahvaljujući napretku u molekularnoj biologiji, razvijene su vakcine zasnovane na delovima, umesto na čitavim, virusima. Delovi genetskog koda virusa, obično oni koji kodiraju proteine na njegovoj površini, koriste se da stimulišu proizvodnju antitela. Primeri su vakcine protiv hepatitisa B i humanog papilomavirusa.

Takođe, komponente genetskog koda mogu da se prenesu na bezazleni virus nosilac – „vektor“. Ovaj metod se koristi kod vakcina protiv ebole. Kada se vektorska vakcina ubrizga, određeni protein virusa se proizvodi u našim ćelijama i stimuliše imuni odgovor protiv tog virusa.

Ograničenja tradicionalnih vakcina

Proizvodnja pomenutih vakcina zahteva uzgoj ćelijskih kultura na visokom nivou. To je proces koji zahteva ogromne resurse, zbog čega su ograničene mogućnosti da se takve vakcine razviju brzo kao odgovor na pandemiju.

Zbog toga mnogi istraživači već decenijama pokušavaju da razviju tehnologiju vakcina nezavisno od uzgojenih ćelijskih kultura, ali je to sve doskora bilo veoma izazovno.

Baš zato su dugotrajni napori biohemičarke Katalin Kariko i imunologa Drua Vajsmana, koji su omogućili efikasan i brz razvoj novog tipa vakcina zasnovanog na informacionoj RNK (iRNK), utoliko važniji.