„Uskači, drugarice...“ – „jugo" kao vremenska kapsula za nezaboravnu avanturu kroz Srbiju

Bel Dejvis naglašava da se u znak sećanja na dane Jugoslavije, danas organizuju, između ostalog i ture po Srbiji i to „jugom“, što je za nju, tvrdi, predstavljalo veoma zabavno putovanje. Prenosimo deo teksta iz Gardijana.

„Uskači, drugarice“, trubi moj vozač, i doziva me kroz prozor najmanjeg, najkutijastijeg automobila koji sam videla: starinskog `juga`. Taj automobil je vremenska kapsula, sa malim kockastim farovima, tvrdoglavom ručicom menjača i kasetofonom. Njegova sirena zvuči nekako divno drsko, a miris dizela i starih kožnih sedišta je jak.

Pola dana se vozimo po srpskoj prestonici, upijajući lepote mostova i znamenitosti iz komunizma, veselo trubeći mnogim vozačima koji nas pretiču. Svi se smeše i mašu, Jer „jugo“ čuva lepe uspomene u ovom delu sveta.

Vožnja oko Hipodroma pored mosta na Adi, ili ispod luka Geneks kule u brutalizam-stilu, koja prkosi gravitaciji, lako vas zanese u društvu vođe puta Vojina Žugića – iako ima samo 24 godine.

„Volim osećaj mehanike i  jednostavnu geometriju“, rekao je Vojin o automobilu. Parkiramo kod kule i liftom se penjemo do poslednjeg sprata na 140 metara, odakle se pruža spektakularan pogled na grad sa prozora nalik onima u svemirskim brodovima.

Zgrada je projektovana 1977. godine, a iako je beton izbliza pomalo trošan, kula je zadržala svoju fotogeničnu privlačnost. Baš kao i naš „jugo“.

„Jugo“, auto koji je imala skoro svaka porodica na Balkanu u drugoj polovini 20. veka, proizvodio je jugoslovenski proizvođač „Zastava“ u saradnji sa „Fijatom“.

Italija je imala dobre poslovne odnose iza „gvozdene zavese“, i omogućila je dizajne „fijata 500“ i „fijata 600“ „Zastavi“ da ih reprodukuje na lokalu. Ovih dana, uglavnom ih voze stariji ljudi koji nisu zanovili svoje automobile otkako je fabrika prestala sa proizvodnjom.

Ali u Beogradu, „Jugovers“, grupa od oko 50 mladih entuzijasta, predvođena mehaničarkom Jovanom Ninković, daje novi život ovim zaboravljenim klasicima: sakupljaju ih, prepravljaju, sastaju se na skupovima i voze posetioce.

Žugić kaže da privlačnost sakupljanja „Zastavinih" automobila delimično dolazi od „odgovornosti da se održi nasleđe zemlje iz 20. veka, koje brzo nestaje“.

Osvrt na mirnija „jugoslovenska" vremena

Dok generacija koja je stasavala tokom brutalnih ratova devedesetih godina prošlog veka, želi da izbriše prošlost, mnogi mladi ljudi se osvrću i dalje unazad, ali na mirnija jugoslovenska vremena, jer su i ona deo njihovog identiteta, „Zastavini“ automobili su deo te istorije, a briga o njima je deo rastuće strasti među pripadnicima generacije zed“, kaže Žugić.

Idemo dalje krivudavim putevima van Beograda, kroz planine, a naš kutijasti „jugo“ bele boje vodi nas ka cilju.

Da bih istražila dalje, rezervisala sam obilazak sa Vlajkom Vladanom, još jednim mladim entuzijastom koji se bavi „jugićima“ i vodičem kroz projekat restauracije zamka Maglič. On me je pokupio južno od Beograda i krenuli smo kroz valovit seoski predeo centralne Srbije.

Prolazimo pored Guče, gde se svakog avgusta održava legendarni festival trube. Vijugamo dalje kroz planine.

Sa jedne strane, mali voz prolazi pored reke koja se uliva u dolinu Ibra, ispresecanu malim selima. Ispred nekih kuća parkirani su „jugići“ u različitom stanju. Njihovi vlasnici podižu pogled sa obrade povrtnjaka da bi nam mahnuli u znak solidarnosti dok prolazimo.

Zaobilazimo krivinu, i kamena tvrđava Maglič se pojavljuje na vrhu brda. Ime potiče od reči magla, što deluje prikladno s obzirom na atmosfersku maglu koja se diže iznad reke. Izgrađen je u 13. veku da bi izdržao neprijateljske napade. Država je preuzela restauraciju, a pansion Magličgrad, odmah ispod zamka, u vlasništvu je lokalne zajednice čija je inicijativa obnova troškog zamka.

Šljivovica, ćilimi, kobasice...

Nakon što smo prešli reku splavom, penjemo se do zamka gde nas dočekuje grupa dvadesetogodišnjaka sa obaveznim čašicama rakije – šljivovice iz ovog kraja. Pokazuju mi unutrašnjost udobnih drvenih kuća ovog kraja, sa pećima i ćilimima...

Pre sumraka, pešačim od zamka do vodopada gde se mnogi kupaja, a tu se organizuje i roštilje i večeri žive muzike koje podsećaju na jugoslovensko doba njihovih baka i deka – „sporije vreme“, kako kaže Vladan.

Po povratku, čeka me obilna večera sa kobasicama, kiselim krastavčićima i sočivom – ona vrsta toplog obroka o kojem sanjate dok ste na osvežavajućem planinarenju. Te noći čvrsto spavam. Sita sam, Dobro se osećam.

Sledećeg jutra, „jugo“ ima nekoliko problema sa paljenjem jer je hladno. Nisam baš iznenađena. „Jugići“ su nekada bili nazvani „najgorim automobilima u istoriji“. Bili su meta šala u američkim filmovima kao što je Tom Henksova komedija o policajcima Dragnet iz 1987. godine, u kojoj je „jugo“ bio poslednja mogućnost  za spas.

U filmu Umri muški 3, Brus Vilis i Semjuel L. Džekson su u fantastičnoj, ludoj poteri žutim „jugom".

Nakon nekoliko neuspešnih pokušaja paljenja, naš „jugo“ ipak ponovo kreće na put, a ja spuštam prozor da posmatram pejzaž dok se krećemo u blizini podnožja Suve planine koja se prostire na istoku Srbije.

Imali smo pauzu za ručak u kafani u Nišu gde imaju i živu muziku, a zatim se vozimo do lokacije odakle krećemo pešačenje stazom planine do vrha Trem. Ruta je dramatičnija nego što očekujem. Dolina koja ostaje iza i ispod nas je potpuno netaknuta. Puno je bujnog zelenila, naziru se mala sela...

Tokom duge večernje vožnje nazad za Beograd, mali farovi našeg automobila blješte po mračnom putu, a ​​mi puštamo stare kasete iz osamdesetih. Već pravim planove da na leto obiđem u „jugu“ Crnu Goru ili Hrvatsku.

Planovi koji podrazumevaju „jugo"

Biće vruće, prozori će biti jedini klima-uređaj, ali male mane poput ove ne smetaju ljubiteljima „juga“. Žugić je čak pronašao način da ugradi električni motor u svoj „jugo“ tako da radi potpuno održivo.

„To je prava stvar kod ovakvih bezvremenskih automobila – lako ih je preurediti. Stavite drugi motor i dobićete potpuno novo vozilo“, kaže Žugić.