Bliži se zima, vreme je da se vratimo sladoledu, ali onom pravom

Domaći sladoled, odnosno onaj koji prave mali poslastičari od jednostavnih sastojaka bez primese bilo čega veštačkog, oduvek se vezuje za Italiju čija je najpoznatija poslastica.

Ipak oko njegovog nastanka ispričano je puno priča jer poreklo sladoleda nije baš lako utvrditi s obzirom na mnoge istorijske činjenice koje se odnose na običaje čuvanja mleka zamrzavanjem, kao na primer u Kini još 2000. pre Hrista gde su mleko, kuvana riža i začini stavljani u sneg da bi kasnije, tokom srednjeg veka bili zaleđivani i sokovi od ceđenog voća što je Marko Polo doneo u Evropu. Prve priče o zaleđenim slatkišima koji liče na sladoled zabeleženi su na Siciliji gde se već godinama održava i slavni festival pod imenom Šerbet, poslastica koja se pripisuje arapima koji su imali veliki uticaj na ovom italijanskom ostrvu.

„Istorija sladoleda ima dva važna momenta: prvi kada su Arapi izmislili šerbet tj. pomešali su vodu, korenje, cveće i šećer i to je baza onoga što danas zovemo sorbeto jer su ga stavljali u led“, objašnjava Lučijana Polioti.

„Drugi, i najvažniji momenat je onaj u doba italijanske renesanse. Zato ceo svet govori da je sladoled nastao ovde u Italiji. Naime tada počinje zamrzavanje mleka i to najviše u Firenci i Mantovi“, dodaje Poliotijeva.

Naglašava da se isključivo drže istorijskih dokumentata, tako da je priča kako je Katarina iz slavne porodice Mediči izmislila sladoled, netačna.

„Prvi zapisi o sladoledu datiraju iz 1600. godine i napisao ih je Frančesko Redi. A kada govorimo o kvalitetnom sladoledu govorimo samo o onome napravljenom u zanatskim radionicama, o domaćem sladoledu“, naglašava Lučijana Polioti.

„Domaći sladoled je onaj koji se odnosi na tradicionalnu italijansku školu u pravljenju sladoleda koja podrazumeva da su sve sirovine izvanredne, a ako se radi o voćnom sladoledu, voće mora da bude sezonsko. A onaj ko pravi sladoled zaista mora da bude kompetentan i tada se prepoznaju kvalitet, ali i emocije. Danas imate svakakve ukuse i mi sa pažnjom pratimo sve inovacije, ali ono što se na kraju dopada publici su klasični ukusi, čokolada i lešnik“, navodi Antonio Kapadonija, tehnički direktor festivala i majstor u pravljenju sladoleda.

Sezona rada majstora koji prave sladolede je sve duža jer su temperature visoke i u toku jeseni, a festivali poput Šerbet festivala u Palermu, organizuju se namerno u mesecu poput novembra ne bi li se populacija navikla na to da se domaći sladoled može jesti i zimi i služiti na višim temperaturama od onog industrijskog, pa je zato desert koji se jede 12 meseci u godini, kao što se to odavno radi u Švedskoj, Japanu, Rusiji i Nemačkoj.

„Sorbeto i sladoled mogu da se jedu cele godine, kao što leti topli napici olakšavaju podnošenje visokih temperatura, tako sladoled pomaže telu da lakše podnosi hladnoću i to je ono što želimo da poručimo festivalom posvećenim sladoledu u novembru“, kaže Paolo Davide Alamija, predsednik Festivala Šerbet.

Najbolji majstori u pravljenju sladoleda stižu na Siciliju u novembru ne bi li prikazali svoje poslastice i navikli nas na to da je sladoled dozvoljen, pa čak i poželjan zimi s obzirom na to da se radi o obroku koji je kompletan i odličan za podizanje raspoloženja.

Nutricionisti kažu da je bolje konzumirati ga dalje od glavnih obroka, ne previše hladnog, a to znači da nekoliko minuta ostane na sobnoj temperaturu nakon vađenja iz zamrzivača dok su zimski ukusi oni kremasti, sve varijante čokolade, uz dodatak cimeta, đumbira, ali i neki malo neobičniji ukusi poput kestenja, sladoleda od bundeve ili čak vina.