Japan: Brižna vožnja prosvetljenih majstora gradskog prevoza

Vožnja u beogradskom gradskom prevozu za posetioca iz Japana nesumnjivo je iznenađenje, sigurno jedna vrsta vežbe mišića nalik u onoj u teretani, a može se reći i iskustvo koje je gotovo na granici nasilja. Jer zaglušujuća rika motora, treskanje rasklimatane konstrukcije, grubo odskakanje od tla koje preti da unutrašnje organe izbije iz odgovarajućih mesta i naglo cimanje pri polasku i zaustavljanju, koje putnike ume da zavitla duž hodnika između sedišta ili zavije oko šipke za koju su se uhvatili – to su stvari koji oni nikada nisu doživeli u svojoj zemlji.

Jedan deo razloga za odsustvo dinamičnog iskustva s primesama jačanja mišićne mase i istezanja tetiva koje drže zglobove kakvo se može doživeti u srpskoj prestonici je, naravno, to što je asfalt na putevima u Japanu besprekoran, i što su tamošnje kompanije višedecenijski svetski lideri u proizvodnji vozila, pa znaju da naprave vešanje i amortizere kako treba. 

Priča o nežnosti ili mekoći vožnje u japanskom gradskom prevozu, međutim, ne može se iscrpeti prosto pominjanjem kvalitetnog bitumena i automobilskih komponenata, iza kojih pored mnogo znanja i savesti, naravno, stoji i dobro popunjeni trezor preduzeća i lokalnih uprava. Jer, u Zemlji izlazećeg sunca postoji specifičan način razmišljanja i strpljivo i blago postupanje s putnicima koje se na njemu zasniva, koji su deo mentaliteta i kulture, i koji su ostvarivi i bez ulaganja novca u javni prevoz.

Naime, japanske vozače i autobuske prevoznike ne košta ništa, osim truda, to što pred svaki izlazak iz stanica upozore putnike da se vrata zatvaraju i da sledi polazak. Perperi i dukati nisu potrebni ni za reči koje uniformisani japanski majstori opremljeni malim mikrofonima upućuju svojim mušterijama pred svaku krivinu ili uspon kada ih pozivaju da se obavezno uhvate za šipku, ili kada ih obaveštaju je da je pred autobusom semafor zbog čega će uskoro prikočiti.

Finansijsko ulaganje ne zahteva ni redovna, rutinska objava da vozilo na putu očekuje više krivina zbog čega će doći do ljuljanja i zanošenja, osim u slučaju kada prevoznik odabere da ponavljanjem tog upozorenja ne optereti vozače, pa instalira jednostavan aparat koji s vremena na vreme pušta unapred pripremljeni audio-snimak.

Beskrajno strpljenje i zahvalnost putnicima

Zato, možda više od samog vozačkog umeća, za radnike javnog prevoza u Japanu su bitne ljudske vrline kao što su strpljenje, odgovornost i razumevanje za druge ljude, za to da među putnicima ima i starih koji se slabo i teško kreću, trudnica i dece.

Strpljenje ovde ne podrazumeva samo smirenost i trpljenje koje iziskuje čekanje da se svi putnici po ulasku lepo smeste i beskrajno ponavljanje istih fraza pri svakom zaustavljanju, polasku i skretanju. Ono obuhvata i odupiranje impulsu da se naglo dâ gas ili jurca kad preti kašnjenje – japanski autobusi stalno se kreću malim, ograničenim, gradu prilagođenim brzinama, što im skupa s dobrim kvalitetom puteva, omogućava da putnike prevezu s jedne na drugu tačku a da ih ne tumbaju i ne razbacuju po vozilu. 

Čelično strpljenje vozača dolazi do izražaja i kada se, zbog sistema naplate koji od putnika traži da obave plaćanje u samom autobusu, pred vozilima oforme dugi redovi, što je česta pojava i jedan od nedostataka gradskog prevoza u ostrvskoj zemlji sa 125.000.000 stanovnika.

Poslednjih godina taj problem ublažavaju čipovane kartice, ali najveći broj prevoznika i dalje zadržava kabaste mašine postavljene kraj vozačevog sedišta koje očitavaju vrednost papirnog i metalnog novca koji putnici u njih ubace, po potrebi ga usitnjavaju i vraćaju kusur, usled čega autobusi ponekad dugo ostaju prikovani u stanici.

Pored kulturne norme koja naglašava brigu i staranje za druge, koja se ogleda u pažnji posvećenoj bezbednosti i komforu putnika, odnosno, u relativno sporoj vožnji i stalnim pozivima na oprez, javni prevoz u Japanu karakteriše i duh zahvalnosti. Kao i u avionu ili vozu na kraju svake vožnje staloženi japanski vozači se zahvaljuju putnicima jednom kurtoaznom rečenicom i pritom ih podsećaju da provere da nisu nešto zaboravili u autobusu. Međutim, to nije sve. 

Vrlo često oni, koristeći mikrofon, upute reči zahvalnosti bukvalno svakom putniku koji napušta vozilo ponaosob – samo to zahvaljivanje više stotina ili hiljada puta dnevno, čini se, zahteva istrajnost i strpljenje kakvo krasi prosvetljene mudrace.

Vožnja gradskim autobusom u Japanu tako odlično sumira ili reflektuje vrednosti japanskog društva, kao što su blagost u ophođenju prema drugima, briga za dobrobit ljudi, ljubaznost i insistiranje na etikeciji. Kao i što i u drugim zemljama sveta vožnja javnim prevozom odražava mentalitet i norme (ili njihovo odsustvo) tamošnjih privrednih subjekata i ljudi.