Šezdesete – decenija koja je zauvek promenila Beograd

Na ulicama se voze „vespe“, Beograđanke nose mini-suknje, a Beograđani šarene košulje. U svakom parku igra se šah, a u modi su igranke i svirke. Izlazilo se u „Euridiku“, kod Laze Šećera, na matine u Dom omladine. Radijski programi kreirali su modu vremena, a televizija je polako postajala medijski fenomen... Đorđe Marjanović je tih godina bio neprikosnoveno najveća muzička zvezda jugoslovenske i srpske pop scene.

„Beograd je u tom periodu doživeo duboku transformaciju“, objašnjava jedan od autora monografije Beograd šezdesetih godina XX veka, istoričar i muzejski savetnik Darko Ćirić.

Na početku decenije grad je još uvek siv, sa ozbiljnim životnim problemima, a opet sa mnogo potencijala, tek se naslućuje energija koja će u narednom periodu dovesti do progresa.

S druge strane, 1960. godine snimljen je film Ljubav i moda, koji je potpuna eksplozija boja, životne radosti, muzike, mladih ljudi neopterećenih svakodnevnim životom, bez ikakvih ideoloških predznaka. Kako se Muzeji zapravo i ne bave savremenom istorijom, ceo posao u pripremi ovog materijala zahtevao je multidisciplinarnost u postupku.

Da bismo ilustrovali osnovnu ideju promene koja nije fokusirana samo na Beograd, jer šezdesete godine unose promene u celom svetu na političkom, kulturnom, estetskom planu, konsultovani su brojni stvaraoci koji su svedoci tog vremena ili njegovi istraživači.

Samo dve manifestacije kulture – Sajam knjiga koje je počeo 1958. i FEST 1971. godine – izlaze iz okvira šeste decenije, sve ostale u kojima uživamo i danas počele su upravo u tom periodu.

Festival kratkometražnog i dokumentarnog filma (1960), Oktobarski salon (1960), institucija koja je svojevremeno zaista okupljala likovnu elitu ovih prostora, Beogradsko proleće (1961) – reprezentativni festival koji se, nažalost, u međuvremenu ugasio, BITEF (1967), Radost Evrope (1968), BEMUS (1969)...

Iz tog perioda datira i Festival orgulja uz učešće svetskih orguljaša. A u gradu je tada bilo samo troje orgulja, u Domu sindikata, i dve u katoličkim crkvama.

„Svi ovi događaji svedoče o kulturnim potrebama građana, ali istovremeno svedoče i o zrelosti društva u celini, koje to omogućava. Ogroman investicioni potencijal stoji iza tih projekata i potreba društva da tu sredinu oplemeni, usmeri ka pravim vrednostima. Sa druge strane, u tom trenutku u Beogradu, kada cvetaju ti festivali, 50 odsto stanovništva je ili nepismeno ili najviše sa završenom osnovnom školom. Te građane je trebalo što je moguće brže i kvalitetnije uključiti u urbani život i sve ove manifestacije jednim delom tome i služe. Istovremeno to je promocija i elitnih kulturnih vrednosti koje je ova sredina mogla da ponudi“, ističe Darko Ćirić.

Sedma decenija XX veka je za tadašnje žitelje prestonice bila izuzetna po mnogo čemu. Već 1961. u Beogradu je održana Prva konferencija pokreta nesvrstanih, Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu, bila je to godina kada je čovek prvi put hodao Mesecom, kada Sartr piše Dijalektiku kritičkog uma, a Felini snima Sladak život.

Te godine Beograđani pamte pre svega po slavnim pojedincima iz sveta kulture, umetnosti i politike koji su dolazili u prestonicu: Vitorio de Sika, Ela Ficdžerald, Grigorije Ginzberg, Fransoa Bijedu, matematičar dr Norbert Viner, Sidni Poatje...

Nikitu Hruščova dočekuje 300.000 Beograđana, Entoni Kvin u Beogradu snima film Marko Polo, u goste dolazi primabalerina Boljšog teatra Maja Pliseckaja, posećuje nas egipatski predsednik Naser.

Koncerte su održali sastavi Milanske skale, grupa „Lord“ i Rita Pavone na Tašmajdanu, Žilber Beko, Šarl Aznavur, Al Bano, Jehudi Menjuhin u Domu sindikata, Luj Armstrong, Sara Von i Henk Mobli u Domu omladine, Ursula Anders je prenoćila u Beogradu...

U Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ omladina ima priliku da vidi postavku iz Gugenhajmovog muzeja, a u bar „Lotos“ dolaze prve „zečice“ iz Bugarske. Kafana „?“ dobija status ambijentalne celine pod zaštitom države. Branko Pešić je gradonačelnik Beograda. Ipak, Jugosloveni ove godine pamte i po ekonomskoj i političkoj krizi, prvim nacionalnim sukobima, Aleksandru Rankoviću.

„Ova decenija imala je svoje lice, koje vidimo na izložbi, spoljnopolitički ugled u svetu, porast standarda stanovništva Jugoslavije i Beograda i imala je svoje naličje vidljivo u višeslojnoj političkoj, nacionalnoj i ekonomskoj krizi“, kaže dr Slobodan Selinić sa Instituta za noviju istoriju Srbije.

Politička kriza vezana je za dileme oko ustrojstva Jugoslavije u budućnosti, pitanje da li je država kadra da opstane ili će se raspasti. Jedan od problema bila je smena Aleksandra Rankovića 1966. godine. Ekonomska kriza koja nije uspešno rešavana reformama 1961. i 1965. godine, samo je odlagana. Dolazi do prvih nacionalnih sukoba u Hrvatskoj, 1968. albanskih demonstracija na Kosovu i Metohiji, a 1969. godine u Sloveniji je izbila „cesna afera“.

Tih godina glavni medij je bio radio, a televizija se tek uključuje u društveni život, postaje deo naše stvarnosti. Radio je bio informacija i „prozor u svet“.

„Bitlsi, Elvis Prisli, Stonsi, prvi put su se čuli na Radio Beogradu“, seća se Vladimir Janković Džet, roker, član sastava Crni biseri i radio-voditelj.

Nije toliko bio problem da se emituje pesma na radiju, ali nije bilo prostora gde da se snimi.

„Bila su samo dva studija, Studio 5 za ploče i Studio 6 koji je davao šansu mladim muzičarima u svim žanrovima da snime nešto i to bude emitovano na radiju. Kad je nama izašla prva ploča, mislio sam da nema dalje. Pored svoje stavio sam ploče Šedouse, Bitlse, Stonse. Moja slika – njihova slika, plastika – plastika, svira – svira. Nema razlike. Mislio sam tada da sam deo porodice sveta“, navodi Džet.

„Beograd je u to vreme bio uporište elite i rasadnik šahovskih talenata“, ističe Darko Ćirić.

Godine 1961. održan je meč SSSR-SFRJ (pobednik je bio SSSR sa minimalnom razlikom, dok su žene igrale nerešeno, a omladinci pobedili sovjetske vršnjake. Samo godinu dana kasnije u Beogradu igra Bobi Fišer.

Od 1962. godine kada je zabranjen zaprežni saobraćaj u Beogradu, do 1969. godine kada su, tačno na 25. godišnjicu oslobođenja, u Beograd doputovali članovi posade „Apola 11“, Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, samo tri meseca nakon izgovorenih reči „Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo“ i napravili spektakl po beogradskim ulicama.

Beograd se mnogo promenio. Poslednje godine sedme decenije u Ateljeu 212 igra se predstava Kosa, samo godinu dana posle Brodveja. Promene se događaju i u umetnosti, u korak sa vremenom. Dolazi do modernizacije i „novog slikarstva“ u beogradskim galerijama.

Igra se tenis, pliva i kliže i gleda boks na tek otvorenom Tašmajdanu, „Bitef“ eksplodira i u samo nekoliko godina postaje referentna vrednost i izvor inspiracije za brojne umetnike. Moda na ulicama bila je u skladu sa svetskim trendovima.

„Beograđanke su se kao i uvek snalazile šijući garderobu prateći trendove mahom iz štampe. Suknje se skraćuju, vodi se računa kad se šta nosi“, objašnjava Lidija Petrović Ćirić, autorka projekta. „Vremenom potrošački mentalitet postaje sve veći. Sve novo se prihvatalo rado i brzo. Elitnu modu uvodi Aleksandar Joksimović, koji je „najmarkantija pojava tog doba u modnoj industriji“.

Beograd dugo pamti, baš kao što i dugo traje. „Duh šezdesetih na pravi način oslikava ovaj grad i danas. Knjiga Muzeja grada Beograda od velikog je značaja za muzejsko izdavaštvo, ali prevazilazi klasičan zbornik radova ili monografiju. Za Beograđane je istorijski spomenar, ali onima koji žele da budu Beograđani može da pokaže na kakvim vrednostima i tradiciji je Beograd nastao“, istakla je Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beorada.

Izložbena mini postavka „Beograd šezdesetih XX veka“ može se pogledati do kraja aprila u RTS Klubu. A istoimena knjiga dostupna je u prodavnici RTS Klub, zgrada Radio Beograda, ulaz iz Svetogorske.