Beogradski hajduci nisu nestali odlaskom Turaka

Priča o hajdučiji na našim prostorima i posle odlaska Turaka postala je i ostala tabu istorijska tema, u senci mitologizovane slike hajduka u kolektivnoj svesti. Zvanična istoriografija se nije bavila ovom temom, ali bilo je pasioniranih istraživača koji su na najčudnije načine dolazili do podataka o beogradskim hajducima 20. veka.

Neobičnu priču o jednom hajduku iz okoline Beograda koji je dočekao partizanske jedinice, profesor hemije Đarmati je saznao na Bajlonijevoj pijaci kupujući jabuke.

Istorija sa mirisom jabuka

Kada je profesor Đarmati na Bajlonijevoj pijaci uz kilogram sočnih, zelenih jabuka dobio i jednu staru fotografuju, koju mu je njegov prodavac, deda Mića, s puno poštovanja i uzajamnog poverenja dao, momentalno su mu se zamaglile naočari. Ono što nije našao ni u jednom arhivu ili časopisu – našao je ovde, na pijaci.

Prodavac iz Begaljice, kod koga godinama kupuje voće, dao mu je nepobitni dokaz priče za kojim traga godinama. I više od toga. Njih dvojica su se znali dvadesetak godina, a priče su im se ukrstile sasvim slučajno.

Pred njim je stajao ni manje ni više nego unuk jednog od najpoznatijih beogradskih hajduka, i to iz one prve hajdučke lige, kako ih je profesor Đarmati podelio – unuk Obrada Bogosavljevića, jataka i hajduka o kome je pisao u svojoj knjizi. U rukama je držao fotografiju na kojoj je prvi put video kako je ovaj hajduk stvarno izgledao.

Ali znao je profesor Đarmati da je ona mnogo više od toga. Pre svega, dokument i dokaz za ono o čemu samo on već godinama istražuje – hajdučiji između dva svetska rata u Srbiji i Beogradu. Ova fotografija, ispostavilo se, bila je i istorija u malom, pravi istraživački biser.

Na poleđini fotografije neveštom rukom polupismenog čoveka piše:

„...Svoje mlade godine proveo je sa hajducima. To mu je bilo jedino i glavno zanimanje. Pa zbog svojih loših osobina bio je osuđen na dve smrtne kazne i 90 godina robije...“

Obrad je odslužio „samo“ 12 godina. Posle robije bavio se, kako piše, berberskim zanatom i živeo 86 godina, do 1969. godine. Hajdučki nema šta! Ali na prednjoj strani ove fotografije hajduk Obrad Bogosavljević stoji u prvom planu, a iza njega, lepo se vidi, stoje partizani.

Što se unuka ovog hajduka tiče, za njega je to porodično predanje, ali takvih je hajduka, kaže, bilo još u selu. A partizani? Pa valjalo je misliti na budućnost – znao je to čiča Obrad. Ko zna, možda je tražio i status prvoborca NOB-a. Ova fotografija bi bila validan dokaz.

Ne bi bilo čudno ni da ga je dobio, smatra profesor Đarmati, koji je u svojim istraživanjima često nailazio na to kako su se ukrštale sudbine hajduka (zakon ih je tako nazivao) i partizana, a o četnicima i da ne govorimo.

Na kraju krajeva, i to je naša istorija – onaj njen opipljiviji, intimniji i bliži nam deo koji nije ušao u udžbenike. Za profesora Đarmatija nema sumnje da bi, da se bar deo ovakvih priča našao među značajnim datumima, mnogo štošta i dešavalo i doživljavalo, ali i tumačilo drugačije.

Poznata je priča o vezi Aleksandra Rankovića i poznatog beogradskog hajduka Sušića koji je ubijen upravo u kući ovog poznatog nam komuniste, čija je majka dobila četiri godine zatvora zbog jatakovanja hajducima. Prave istorijske pikanterije koje, možda, otvaraju vrata nekom drugačijem tumačenju poznatih nam istorijskih momenata.

Tog jutra ustreptali profesor Đarmati otišao je sa pijace zaboravivši svoje jabuke ali sa još jednom potvrdom u džepu o postojanju međuratne hajdučije u beogradskom ataru dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka.

Profesor Đarmati i dalje kupuje jabuke na Bajlonijevoj pijaci i kad god zađe među tezge zacakle mu oči.