Veština preživljavanja

Ulaz u gotovo pet vekova stari, skučeni budistički hram Mjorjuđi iz prazne, sporedne uličice vodi uzanom stazom opkoljenom visokim kamenim zidom i prostom, crnom građevinom bez prozora koja otpozadi deluje kao skladište za žitarice.

Međutim, ne samo što ta zgrada nije jednostavna kako izgleda spolja, nego ni zvuk mikrofona koji dopire iz njene unutrašnjosti nije propoved – to budističko svetilište u gradu Kanazavi na obali Japanskog mora pre nego bogomolja, zamišljeno je kao tajno vojno uporište: tesni lavirint hodnika, soba, stepeništa i tunela sa lukavim klopkama, prikrivenim odajama i tajnim izlazima ispleten je kao paukova mreža od drveta i papira svuda oko sale u kojoj u tami nemo sedi pozlaćena statua Bude.

Taj plašt tajnovitosti i nagoveštaj opasnosti, a ne potraga za spasenjem, spokojem ili duhovnim usavršavanjem, jeste ono što privlači mnoštvo posetilaca koji kao mravi kuljaju njegovim mračnim prolazima – oni nisu duhovnog vođstva žedni hodočasnici, već turisti željni misterije i uzbuđenja. 

Borbena ispostava

Hram Mjorjuđi, dragulj arhitektonske obmane i lukavog vojnog inženjerstva, izgrađen je da u burno doba bespoštednih borbi gospodaru bogatog feudalnog poseda Kaga i njegovoj porodici omogući bezbedne molitve Budi i da, kao i brojni okolni hramovi, neznano neprijatelju, smesti deo njegovih samuraja i tako posluži kao tajna vojna ispostava, nedaleko od očigledne i najvažnije mete tog poseda, zamka Kanazava.

To svetilište pripada domaćoj budističkoj sekti Njićiren, koja nosi ime vatrenog propovednika iz 13. veka, koji je učio potpunu i isključivu posvećenost „Lotus sutri“, kao svetom spisu koji je vrhunac razvoja budističke misli i sadrži svu istinu potrebnu za spasenje, te čije ignorisanje ili nedovoljno poštovanje prouzrokuje prirodne nepogode, zarazne bolesti i druge nesreće, poput društvene nestabilnosti i ratova.  

Izgradnju hrama, koji je dovršen 1634. godine, naložio je Tošicune Maeda, najistaknutiji među feudalcima koji nisu pripadali unutrašnjem krugu vojskovođi odanih klanu Tokugava, samurajskoj porodici koja je početkom 17. veka pod svojom vlašću ujedinila Japan. Imućnost feudalnih gospodara i njihovih podanika merena je prinosom pirinča na poljima u njihovom vlasništvu, a Maedin posed, koji je zahvatao znatne delove današnjih prefektura Išikava i Tojama, rađao je količinu koja je po ondašnjim merilima bila dovoljna da godinu dana hrani čak milion usta.

Pirinač je korišćen i kao sredstvo plaćanja i referenca prema kojoj je određivana vrednost drugih poljoprivrednih kultura, a Maeda je, posle vladara cele zemlje šoguna, u svojim rukama držao najviše te vredne žitarice u Japanu. To bogatstvo činilo ga je ne samo objektom velike zavisti već i, u očima šoguna, potencijalno opasnim protivnikom, koji bi, zahvaljujući svojim resursima, mogao da podigne snažnu vojsku i pridobije druge feudalce kao saveznike, te tako ugrozi vojnu vladu klana Tokugava, koja je, zbog nemoći cara i dvora u Kjotu, praktično upravljala celim Japanom.

Strahujući od mogućeg nasrtaja vojske šogunata, Maeda je naredio da se duž dve reke u blizini njegovog zamka izgrade grozdovi hramova, koji bi poslužili kao osmatračnice i isturena odbrana, u čemu je naročita uloga pripadala Mjorjuđiju, porodičnom svetilištu njegovog klana, čiji je oltar prvobitno bio postavljen unutar samog zamka. 

Umetnost obmane

Nevelika glavna zgrada hrama Mjorjuđi zapravo je gusti, skučeni lavirint od 23 prostorije i 29 stepeništa, koji se prostiru na tri sprata sa ukupno sedam nivoa. Uprkos tome, ona spreda izgleda kao da nema više od jednog sprata, što je svesno smišljena i vešto ostvarena optička varka, jer su stroga pravila šogunata zabranjivala gradnju zdanja sa dva ili više spratova zato što su ona bila pogodna za osmatranje i pružanje oružanog otpora.

Na samom ulazu neoprezne neprijateljske vojnike vrebao je otvor u podu i rupa duboka tri metra. Eventualne atentatore koji bi se, postupajući na osnovu informacije da je neko iz porodice Maeda na molitvi, infiltrirali u hram očekivao je težak posao, jer su se gospodar poseda i njegovi rođaci klanjali oltaru iz tesne, jedva primetne prostorije ugrađene u desni ugao pod sam krov glavne sale.

Do nje se stizalo uskom stazom i stepeništem koji su vodili pokraj sobe u kojoj su, iza neprozirnog zastora, u zasedi čekali njegovi najverniji ratnici. Oni su, međutim, sa druge strane kroz istu zavesu mogli da vide obrise ljudi koji se približavaju – trik koji podseća na magično ogledalo. Zavisno od toga gde je potrebno zadržati prodor neprijatelja, oni su iz te prostorije mogli da istrče na čak pet različitih izlaza, od čega su dva bila zamaskirana tako da izgledaju kao ormar, odnosno, ukrasna niša u kojoj se postavljaju kaligrafski radovi i slike.

Sa leve strane oltara, put dalje u unutrašnjost hrama je vodio kroz prolaz kojim je mogla koračati samo jedna osoba, a čije su podne daske mogle lako biti olabavljene ili uklonjene. Neprijatelja koji bi kroz njih propao ispod poda su čekali ljudi naoružani kopljima. Napadača koji bi za ulazak u hram izabrao sporedni ulaz čekalo je neprijatno iznenađenje nalik crnoj čaroliji – otvaranjem kliznih drvenih vrata spolja on bi zapravo zatvorio šupljinu u zidu sa unutrašnje strane u koju je mogao da se sakrije jedan od branilaca.

Tako bi agresor zašao u unutrašnjost ne sluteći da mu već nakon prva dva koraka iza leđa, umesto prijatelja, stoji protivnik. Za slučaj da se neprijatelj probio u prostorije iza oltara, progonjeni je mogao da pobegne spustivši se u bunar s čijeg dna je napolje vodio tunel. U najgorem slučaju, u bezizlaznoj situaciji, on je mogao da u maloj prostoriji skrivenoj pod stepenicama, specijalno namenjenoj za to, sačuva svoj obraz tako što bi izvršio ritualno samoubistvo paranjem stomaka kako ne bi pao u ruke neprijatelju. 

Mudri vladar

Maedino neobično, vanšablonsko razmišljanje ušlo je u legendu. Predanje kaže da je, da bi razvejao sumnje šoguna iz porodice Tokugave da na umu ima rušenje centralne vlasti, posegao i za ličnom kamuflažom i to glumom, odnosno da je zaigrao ulogu mentalno zaostalog „budalastog gospodina“, kako bi velikog rivala uverio da je nesposoban da isplanira prevrat. Zarad toga, kaže legenda, pustio je da mu dlake u nosu narastu toliko da vise preko gornje usne i tokom boravka u uporištu klana Tokugava namerno se ponašao nepredvidivo i skandalozno.

To je njegove vazale, koji nisu znali da se svesno opredelio za taktiku prikrivanja, mnogo mučilo, pa su svog „blesavog“ gospodara pokušavali da navedu da se reši nedostojnih „ukrasa“ na licu tako što su mu poturali ogledalo i pred njim čupali dlake iz svojih noseva, sve dok on nije popustio i saopštio im da se samo pretvara da je malouman da bi sačuvao svoje zemlje.   

Maeda, kojem je, čini se, dugo godina pretio atentat, neko vreme i od dvojice starije braće koja su bila preskočena prilikom određivanja naslednika poseda, verovatno je i zaista odigrao najveću ulogu života u sedištu šogunata. Vojna vlada koju je nešto više od trideset godina ranije, na samom početku 17. veka, uspostavio Tokugava Ijejasu, poslednji iz niza od tri velike vojskovođe koje su kroz decenije ratovanja postepeno ujedinile do tada politički i vojno rascepkani Japan, gnezdo je svila u ravnici Kanto na obali Tihog okeana, utemeljivši grad Edo (današnji Tokio), koji je ubrzo izrastao u najmnogoljudnije srednjovekovno naselje sveta.

Treći iz linije Tokugava vladara, Ijemicu, uspostavio je strogi sistem u kojem su feudalni gospodari bili prisiljeni da svake druge godine provedu šest do 12 meseci u Edu, pod budnim okom šogunovih špijuna, i pri povratku u zavičaj ostave za sobom najbliže članove svoje porodice. Tako su njihove žene i deca, praktično, služili kao taoci. Na dohvat ruke šoguna i prepušteni na njegovu milost i nemilost, oni su, međutim, mogli da uživaju u pogonostima velegradskog života – prikupljaju informacije o važnim ličnostima i uživaju u umetničkim i zabavnim zbivanjima.

Te obavezne, duge posete imale su za cilj ne samo da uspostave i prodube poznanstva i ojačaju političke veze između šoguna i njegovih vazala, odnosno, praktično i simbolično potvrde njihovu pokornost i lojalnost, već i da regionalne vladare ekonomski oslabe.

Ovo stoga što je dolazak u vojnu prestonicu, zbog bogatih darova koje su morali da donesu šogunu i velike pratnje od preko hiljadu ljudi koja se starala o njihovoj bezbednosti i udobnosti, a koju je tokom dugog puta trebalo smeštati i hraniti, te feudalce umeo da košta i par godina prihoda.

Pritom oni su morali i da finansiraju izgradnju objekata za sopstveni smeštaj u prestonici šogunata, koji su, zbog društvenog statusa i prestiža, morali da budu reprezentativna zdanja. Činjenica da su njegovi naslednici u amanet dobili njegove zemlje neokrnjene sugeriše da je tokom tih prisilnih boravaka u Edu Maeda uspešno igrao složene diplomatske igre od kojih su zavisili njegov život i bogati feudalni posed.

I bez legendi koje s naklonošću opevaju njegovu mudrost, Maedina inteligencija je nesporna – poznato je da su tokom njegove višedecenijske vladavine planski obuzdavane vode, građeni sistemi za navodnjavanje i snažno podstican razvoj zemljoradnje i zanata, po kojima je prefektura Išikava i danas poznata, kako bi se obezbedila što veća ekonomska nezavisnost od potencijalnih rivala.

I hram Mjorjuđi je materijalni spomenik njegove promišljene vladavine. On je, zapravo, otelotvorenje ne samo mudrosti stratega, koji je živu silu i materijalne resurse nadopunio neobičnom taktikom i kamuflažom, već i lucidnosti neimara, koji je sazdao pravu arhitektonsku zagonetku i sposobnosti vojnog tehničara, koji je istu protkao lukavim zamkama, neprimetnim skrovištima i zbunjujućim optičkim varkama.