Kreativnost Beogradu vraća poljuljano samopouzdanje

Džinan Braunel smatra da su ostali gradovi istočne Evrope poslednjih godina privukli dosta pažnje, ali da je srpska prestonica neopravdano ostala u senci.

Kako sama kaže, u Beograd se zaljubila mnogo pre nego što se zaljubila u Srbina koji će joj postati životni saputnik. Sada su joj se te dve ljubavi stopile i preplele.

Prenosimo prevod njenog teksta objavljenog u magazinu Konde Nest Travelers.

„Srpska prestonica nije naročito upečatljiva na privi pogled. Kada sam pre 15 godina prvi put kao novinar došla u Beograd, nije na mene ostavio pozitivan utisak. Ali tokom godina i više dolazaka, stvari koje ranije nisu uspele da me šarmiraju – stvari koje nisam mogla da razumem – sada su postale deo mene i pitam se kako sam mogla da živim bez njih.

Brutalistička jugoslovenska arhitektura Novog Beograda koja me dočekuje na putu sa aerodroma, neočekivani Muzej afričke umetnosti u rezidencijalnom delu grada, na Senjaku, veličanstvenost Zemuna, koji je nekada bio u sastavu Austrougarske monarhije, duhovitost i umešnost uličnih grafita. Mirna, šumovita Ada Ciganlija, ili Skadarlija, mesto gde se uvek rado izgubim razgledajući čudne zanatske rukotvorine po izlozima, sve je to blago koje sada pripada i meni.

Jer, ako je Beograd zamršena slagalica, onda je on ručno rađena i istinski srpska slagalica. Verovatno najviše očarava njegov jogunasti duh, koji već vidno menja njegov današnji izgled. Novi talas zanatlija, umetnika i dizajnera reinterpretira delove beogradske slagalice, vraćajući joj nacionalni identitet i podižući svoj grad iznova.

Kaldrmisane uličice koje okružuju zgradu u kojoj sam se venčala, vode me na istraživačko putovanje. Neugledne stepenice kroz prolaz išaran grafitima – kao kroz sporedni ulaz – uvode me u nove neobične svetove. Nedaleko od zgrade izgrađene u secesionističkom stilu, kuće slavnog matematičara i pronalazača, Mihaila Petrovića Alasa, boje kafe i mente, na Kosančićevom vencu, delu grada koji su nekada naseljavali Kelti i Rimljani – u suterenu pronalazim 'Makadam'.

Milena Radenković, otvorila je ovu konceptualnu radnju u ulici u kojoj je odrasla. Strast prema rukotvorinama njene domovine zaokupila ju je 2011. godine, kada se vratila u Beograd, sa studija ekonomije u Londonu i Milanu. Krenula je na dvomesečno putovanje po Srbiji u potragu za zaboravljenim zanatima, za ćilimima koje će pretvoriti u jastučnice i ručno pletenim korpama od trske sa severa Vojvodine. Koncept na kome je zasnovan 'Makadam' je pomogao i da se od izumiranja sačuvaju mnogi tradicionalni predmeti i da se učine vidljivijim zaboravljeni umetnički zanati.

'Većina zanatlija je veoma stara i misle da se ne treba prilagođavati 21. veku', objašnjava mi Milena Radenković dok sedimo u susednom bistrou. 'Ali danas se ceo poslovni model proizvodnje luksuzne robe zasniva na zanatskoj proizvodnji. A mi u Srbiji to jako dobro radimo', ističe Milena.

Uglačani betonski zidovi na kojima vise njeni omiljeni likovi, od Šarlote Rempling iz filma Noćni portir do Lemija iz 'Motorheda', okružuju bar sa tradicionalnim drvenim stolicama na koje su položeni crveni jastučići, a na ponudi su srpska vina i različite vrste voćnih rakija. Vikendom, umetnici, muzičari i studenti obližnjeg fakulteta umetnosti koji se ovde okupljaju, celu noć provode raštrkani po mnogobrojnim kafeima. Energija koja vlada ovim prostorom je sirova i gotovo opipljiva.

Ovaj kraj je postao beogradski Monmartr – enklava puna galerija, butika i restorana. Odmah iza ugla nalazi se vegetarijanski restoran, 'Mandala', u kome se hrana priprema od organski gajenog povrća. Ovaj restoran je apsolutno pionirski poduhvat u zemlji u kojoj je meso obavezni sastojak svakog obroka.

Kada se nastavi dalje, ulicom Kneza Sime Markovića, koja vodi do tvrđave izgrađene 279. godine pre nove ere, na ušću Save u Dunav, nalazi se još jedna konceptualna prodavnica koja definiše novi identitet Beograda. Modna kreatorka Ana Ljubinković, ABO i 'Rimejk' čine trio brendova odevnih i kućnih potrepština sa zajedničkom estetikom. ABO proizvodi ručno izrađene cipele, dok 'Rimejk' prodaje starinski porcelan sa novom namenom kao i savremeno dizajnirani escajg po kojem su ugravirane buntovne poruke koje se mogu pročitati na uličnim grafitima.

Vlasnice 'Rimejka', bivši kostimograf Jovana Božović, i umetnica slovenačkog porekla, Antea Arizanović, veruju da je grad napokon uspeo da povrati svoje poljuljano samopouzdanje. 'Ljudi koji ovde žive mnogo putuju i kada se vrate pitaju se zašto to ne bi moglo da postoji i u Beogradu', kaže Božovićeva. Arizanovićeva se preselila u Beograd jer misli da je ovo najinspirativnija sredina na Balkanu. 'I ranije su ljudi imali dobre ideje, ali nisu pokušavali da ih sprovedu u delo, ali sada su skupili hrabrost', veruje Antea.

Dok su stanovnici drugih, većih, kulturnih centara Evrope utonuli u politički cinizam, nostalgično se sećajući boljih vremena, ljudi koje danas upoznajem u Beogradu deluju veoma optimistično i okrenuto budućnosti. 'Beograd je renesansni grad', kaže umetnica Marta Jovanović, koja živi na relaciji između Njujorka, Rima i Pariza. 'Ne firentinski renesansan, već renesansan zato što ima snage da se uvek podigne iz pepela uprkos turbulentnoj istoriji', smatra Marta.

U Beograd sam prvi put došla 2004. godine, pet godina pošto je NATO bombama naterao Srbiju na nelagodnu predaju na Kosovu, zbog progona etničkih Albanaca u južnoj pokrajni. Za one koji se ne razumeju u nijanse balkanske politike, za očekivati je da misle da su Srbi dežurni krivci. Ali pošto dugo pratim ovaj post-konfliktni region – brzo sam uvidela da u ratovima koji su usledili posle raspada Jugoslavije 1990. godine ni jedna strana nije nevina. Kada sam prvi put došla u Beograd delovao mi je obeshrabreno i iscrpljeno. Ogroman poster sa likom Slobodana Miloševića, koji se već nalazio pred sudom u Hagu, visio je iznad sedišta njegove partije nedaleko od centralne pešačke šopig zone.

Beograđanima je već dosadio ovaj narativ kao jedina istorijska referenca na njihov grad. Ističu da je grad preživeo i rimsku i tursku okupaciju, kao i nacističko bombardovanje tokom koga je, između ostalog, uništena i zgrada Narodne biblioteke Srbije, čiji temelji i danas stoje kao podsetnik na ovaj užasan događaj.

Često se zaboravlja bogata kulturna i umetnička istorija Beograda, izvor inspiracije i ponosa za mnoge mlade stanovnike, ali kojoj oni tek od nedavno imaju pristup. U septembru je održana retrospektivna izložba umetnice performansa Marine Abramović – njena prva samostalna izložba u rodnom gradu posle 40 godina – u Muzeju savremene umetnosti, modernističkom zdanju u mirnom, šumovitom delu Novog Beograda koje je skoro celu deceniju bilo zatvoretno zbog renoviranja.

Upravo su Marina Abramović i ostali srpski umetnici performansa doprineli da Beograd dospe na svetsku mapu savremene umetnosti kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina. Danas je ona jednako važan nacionalni simbol kao i Nikola Tesla – naučnik i pronalazač čiji je Muzej smešten u vili u rezidencijalnom delu Vračara.

Narodni muzej, koji je takođe, bio zatvoren 15 godina, otvoren je tek prošle godine, što znači da je čitava generacija Srba propustila da vidi 400.000 umetničkih dela Ticijana, Kanaleta, Matisa, Renoara i Šagala. A možda je upravo ova kulturološka crna rupa podstakla beogradske kreativce da započnu nezavisne projekte, kao što je KC Grad, nekomercijalni prostor u Savamali u kome se održavaju izložbe, koncerti i predavanja, i 'Performans hab' - škola i umetnička platforma koju je osnovala duhovna naslednica Marine Abramović, Marta Jovanović.

Beograd ima i značajna imena u svetu mode. Roksanda Ilinčić, koja živi u Londonu, najpoznatiji je predstavnik, ali brojni priznati kreatori su udružili snage u nameri da ustanove srpski modni brend, smestivši se u upadnjivo neuglednom i zapuštenom tržnom centru u blizini Terazija. Aleksandra Lalić je osvojila brojne nagade u Srbiji za svoje haljine dramatičnog kroja, odela i kapute koji su skoro umetnička dela. 'Beogradski modni stil deluje eklektično kao i sam grad', kaže mi Aleksandra. 'Koristimo više boja i dezena nego severnoevropske zemlje', dodaje.

Nešto romantičniji je atelje 'Silk for Breakfast', smešten u stanu na drugom spratu na Dorćolu u kome kupci mogu da se ispruže na francuski ležaj. Oni po meri izrađuju lepršava svilena kimona, smokinge, pantalone i haljine, potpuno domaće proizvodnje. Veoma visok kvalitet izrade omogućava im bliska povezanost koja vlada među ovom zajednicom. Jedana od vlasnica, Darija Stojković, kaže 'Ovde je mnogo lakše sprovesti nešto od ideje do realizacije, jer svi naši brendovi sarađuju. Tako da je lako naći radionicu koja će vam nešto izraditi, a čak i kada hoćete nešto drugo, izaći će vam u susret i poronaći ko to može da izvede'.

Zanatlije, umetnici, obućari i pekari, svi se osećaju kao deo skladne porodice. Nedaleko odavde je 'Dokolica', veseo kafe koji rado posećuju beogradski intelektualci. Oronula obućarska radnja stara 50 godina smeštena je odmah pored alternativnih mesta za izlazak kao što su 'Homa Bistrot' i 'Od usta do usta'. Ipak, 'Iris New Balkan Cuisine' restoran mi je najveće i najdraže gurmansko otkriće. Smešten je u potpuno neupadljivu stambenu zgradu nedaleko od Savamale, dela grada koji se dramatično menja izgradnjom kontroverznog naselja 'Beograd na vodi' (Belgrade Waterfront) u kome će iduće godine biti otvoren najveći šoping centar na Balkanu. Intiman restoran koji radi samo tri dana u nedelji, dekonstruiše tradicionalna jela, kao što je, na primer, sarma (mlevena svinjetina umotana u kupus).

Sveži, organski proizvodi mogu da se nađu širom Srbije, a svaka porodica se ponosi svojim originalnim, tajnim recepturama za proizvodnju domaćih džemova, rakije i ajvar. Beograd ima i smart restorane – 'Salon 5', 'Bistro Mali pijac' i 'Langouste" – podižu standarde domaće kuhinje.

Posle decenija socijalizma i sankcija Srbi neće da bacaju novac na šminku i imidž. I upravo u tome je šarm Beograda – neuglađenost, nesavršenost, ali iskrenost, autentičnost ispunjena dušom.

Hotel 'Square Nine' urađen po projektu brazilskog arhitekte Isaja Vinfelda, nije više jedini butik hotel u gradu, ali je i dalje institucija. Njegove modernističke kožne fotelje su vremenom izlizali poznati glumci, umetnici i političari. Tu je i hotel 'Saint Ten' koji je nedavno stekao reputaciju jednog od 'najpametnijih' hotela u gradu. Nalazi se nedaleko od crkve Svetog Save, katedralne crkve posvećene osnivaču Srpske pravoslavne crkve i Muzeja Nikole Tesle.“