Pesnikinja navikla na život u oblacima

Pesme su se još od gimnazijskih dana, Mirka kaže, nizale same. Inspiracije je bilo svuda, a ponekad su bile beg od svakodnevnih briga.

„Da bi ja te svoje životne problema lakše podnela, ja sam u najtežim trenucima pribegavala poeziji i dok bi jedan problem se rešio, a obično se reši sam od sebe, za to vreme bi ja napisala pesmu koja bi mi ostavila trag“, objašnjava Mirka Mijatović.

Stihove je kazivala u radio programu, objavljivali su ih časopisi, ali priča o njenom neobičnom zanimanju bila je u gotovo svim novinama stare Jugoslavije.

Sa suprugom je od još od proleća 1969. godine prala prozore na oblakoderima. Bila je jedina žena u tom poslu. U Torontu je radila i na zgradama do 90 spratova. Mirka tvrdi da, iako je, kako kaže, na radnom mestu uvek bila na konopcu niz fasadu, straha nije imala.

„Svaki dan negde u kući pa doživite neku neprijatnost a kamoli na takvom poslu“, dodaje Mirka.

Posle petnaest godina rada u Kanadi, Mijatovići su se vratili u rodni kraj i nastavili da se bave istim poslom.

„Prve poslove smo radili, da uradili smo u humanitarne svrhe. Oprali smo prvo Beograđanku i onda je se nizalo dalje jedno za drugim, od Maribora, Slovenije, Ljubljane, mislim i Zagreba, Novi Sad, i tako“, priseća se pesnikinja.

Život u oblacima ova neobična žena i danas živi. Uz svakodnevne poslove u voćnjaku i domaćinstvu, u rodnim Miokovcima kod Čačka, svaki dan posvećuje pisanju.