Kako je jedan čovek napravio svoju viziju božanskog kraljevstva

O Rok gardenu i Neku Čandu, Nina Krstić je još kao student uradila seminarski rad, da bi na kraju, odbranila doktorsku tezu, napisala knjigu i snimila film.

„Mlade ljude uvek fascinira nešto što je van dominantnog, van nametnutog. Tako sam i ja kao student bila fascinirana svim onim tvorevinama koje nisu konventivne i koje ističu tu neku vrstu fenomena originalnosti, koje su jedinstvene na neki način, jer su delo samoukih vizionara, takozvanih, autsajdera. Tako me fascinirao i Nek Čand kao ličnost, pre svega i ta njegova ogromna tvorevina, ta jedinstvena ambijentalna celina koja je danas sa 5.000 posetilaca, koliko dnevno poseti ovaj vrt, na drugom mestu po posećenosti u Indiji“, objašnjava Nina Krstić gostujući u Jutarnjem programu.

Nek Čand je izbegao 1947. godine posle donošenja Akta o nezavisnosti Indije, kada je formirana država Pakistan. Ovaj događaj pratilo je strašano krvoproliće i masovan egzodus stanovništva. U toj masi od preko 10 miliona izbeglica bio je i Nek Čand sa svojom porodicom.

Sa roditeljima, četvoricom braće i dvema sestrama putovao je više od 20 dana dok se na kraju nisu zaustavili u Čandigaru, koji je tada bio veliko gradilište.

Kako bi ulio nadu velikom broju stanovnika, Nehru je tih godina angažovao Le Korbizijea da napravi novi grad koji će biti simbol modernog Pendžaba i moderne Indije i koji neće biti metafora kuge, stradanja i nemaštine. Korbizije je planirao da u trideset sektora napravi grad koji će odgovoriti svim potrebama tadašnjeg stanovništva. Srušeno je 26 sela da bi nastao ovaj moderni grad.

Čand, koji je u sebi zauvek nosio prašinu svog rodnog Berjan Kalana, zaposlio se kao čuvar gradilišta. Svakog dana po završenom poslu, šetao je brdom Šikvalikom, i iz obližnje reke Gadžar, pod Himalajima, birao svetlucavo kamenje koje ga je podsećalo na detinjstvo i dovlačio u šipražje koje tada nije bilo obuhvaćeno urbanističkim planom.

Sam je, svakog dana, malo po malo, dovlačio razni materijal i skoro 15 godina, u tajnosti, se bavio nekom vrstom samoisceljenja i samoistraživanja. Krčio je prostor u nepreglednoj i vrlo opsanoj šumi, prepunoj raznih zveri i iz dana u dan stvarao svoju umetničku instalaciju.

Najpre je napravio među. Ogradio je u džungli starim metalnim buradima, a zatim je od mokrih džakova peska koje je stavljao u malter pravio neku vrstu potpornih zidova. Do 1958. godine Čandova građevina se prostirala na 25 jutara zemlje.

Tajnu ove građevine su znali samo njegova supruga Kamla i dvoje dece, Lijam i Anuđ. Radili su uglavnom u večernjim satima. Kamla je pravila igračke od krpica za decu, a Nek je palio gume da bi rasterivao zveri, posebno zmije.

„Prava fascinacija je videti uživo taj jedan neobičan vrt koji pre svega spaja ljude, biljke i životinje. Tu se nalazi preko 2.000 monumentalnih skulptura od najrazličitijih materijala, raspoređenih na različitim nivoima, sa čitavim nizom arkada i otvora koji su namerno niži, ne bi li svaki ulazak značio poniznost pred prirodom“, objašnjava Nina Krstić kojoj se konačno ostvarila želja da poseti ovaj izuzetni lokalitet.

Ideja Nek Čanda nije bila da to bude njegov mauzolej, dodaje gošća Jutarnjeg programa. I danas postoji radionica u kojoj se izrađuju monumentalne skulpture. Žene i dalje prave krpene lutke koje govore o starom načinu života. Svakodnevno dolazi veliki broj ljudi, posebno u treći deo koji se zove Vrt uživanja, a u kome se nalazi 30 monumentalnih stubova sa ljuljaškama. Ispunjen ljudima, grajom i smehom dece taj prostor slavi život što je zapravo i bila Čandova ideja kada je započeo svoj poduhvat.

„Nek Čand je spojio i od šuta napravio umetnički predmet, lepotu i napravio jedan vrt gde su razlike nedozvoljene. Napravio je vrt koji nas budi. Budi naša interesovanja za biljke, za potok. Postavio je čitav niz pumpi, po ugledu na Le Korbizijea, koje funkcionišu tokom različitih godišnjih doba, tako da vrt živi tokom cele godine. Njegova ideja i jeste bila da to ne bude njegov mauzolej, već i dan danas postoji radionica u kojoj se izrađuju te monumentalne skulpture“, ističe Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti.

Film koji je o Rok gardenu snimila, biće prikazan na Nek Čandov rođendan, 15. decembra, kada se tradicionalno okupljaju članovi fondacije koja nosi njegovo ime.

Predsednik ove fondacije, Džon Mejzels je jedan od najzaslužnijih što je Muzej u Jagodini dobio skulpture ovog neobičnog umetnika.