Lepše se stvara uz huk vodenice, a naročito kad je pod snegom

Dva veka ne prestaje da se okreće vodenični točak na Vučjanki. Za Vučjance vodenice predstavljaju život, a vodenični kamen simbol trajanja i istrajnosti. Nekada ih je bilo mnogo više. Danas već pomalo vremešni Bora Mihajlović sa nekoliko svojih komšija održava preostale četiri vodenice.

„Uzor nam je bila vodenica kod pijace i to je turska vodenica. Paša je bio u Vučju 500 godina pa su naši preci gledali u tu vodenicu i napravili su 14 vodenica, a sada intenzivno rade tri“, kaže vodeničar Bora Mihajlović.

Vodenice su bile i ostale mesto druženja, sastanaka starih prijatelja u kojima se oživljavaju uspomene, priča o vremenima prošlim i sadašnjim. Ali za Batu iz Vučja vodenice su mnogo više. Ovo je za njega prirodni stvaralački ambijent gde iz kamena na kome stvara izranjaju neprolazni likovi. Uz huk vodeničnog točka mnogo se lepše i lakše stvara.

„Ja sam vezan za vodenice pošto smo mi ranije imali vodenicu, više je nemamo, ali inspiracija za pravog vodeničara je moj deda Đoka Filipov koga ja stalno provlačim kroz moje slike i ustvari u ulozi tog deda Đoke je svaki vodeničar“, kaže Bratislav Anđelković Bata iz Vučja.

Vremena se menjaju, ali vodenice ostaju iste. Ove na Vučjanki se polako obnavljaju pa i za vodeničare ima sve više posla.

„Radimo svoje i ako me neki drug, prijatelj zamoli da mu sameljem heljdu, pšenicu raž, ječam, beli kukuruz“, dodaje Bora Mihajlović.

U predivnom zimskom ambijentu, kada Vučjanka pokazuje svu svoju raskoš i moć, i vodenice dobijaju nekako mističan izgled. Tu su kao spomenici da nas vrate, opomenu, da shvatimo ko smo i odakle smo, ko nas je odhranio.

A i dela Bata iz Vučja nastala na kamenu i u reci dobijaju novi izgled i bistrinu. Bata, vodenice i Vučjanka – priča koja traje.