Odrastanje na minus 60!

Za nekoliko meseci, Ajal će krenuti putem svoje braće i sestara i otići u Jakutsk, udaljen 600 kilometara.

Uprkos tome što u Verhojansku postoje mnogi sadržaji koji omogućavaju normalan život, sve je više mladih koji napuštaju mesto da bi otišli u veće gradove.

Najviše zbog surove klime.

Fotograf Brajs Portolano posetio je Ajala tokom priprema za odlazak.

Ajalova majka je razvedena, a sve petoro dece podigla je sama. Na stolu se nalazi lokalni delikates – stroganina. Tanki listići zamrznute ribe seku se nožem i jedu sirovi, u činiji začinjeni solju i biberom.

Verhojansk se za titulu najhladnijeg stalno naseljenog mesta bori sa Ojmjakonom, jugoistočno od njega.

Međutim, drži Ginisov rekord za najveću razliku između letnje i zimske temperature na Zemlji, pošto je 1988. godine na zimu bilo minus 67,8 stepeni, dok je leti izmereno 37,3 stepena Celzijusa.

Pijaća voda dolazi iz reke, ali ne u tečnom obliku, već se seku velike kocke leda i donose stanovnicima. Svaka kuća ima svoju zalihu kocki, koje se po potrebi unose unutra i tope.

Tekuća voda, koja se nalazi u cevima, veoma je vruća kako bi sprečila cevi da se zalede, pa ne može da se pije.

Zimi su temperature toliko niske da se, primera radi, baterije ne koriste jer traju samo nekoliko minuta, mastilo se zaledi pre nego što se išta napiše, a nošenje metalnih naočara postaje opasno.

Lokalno stanovništvo takođe ostavlja automobilske motore da rade čitav dan, plašeći se da, ako se ohlade, neće moći da ih više upale.

„Opremljeni“ debelim krznom i pozamašnim slojem masti, konji i psi provode zimu napolju.

Jakutski konji su mali, zdepasti i otporni, a gaje se najviše zbog mesa. Imaju posebno mesto u životu, ekonomiji, ali i duhovnom životu ljudi u Sibiru.

Danas, Verhojansk ima 1.131 stanovnika, što je tek polovina onih koji su tu živeli pre 15 godina.