Vošina legenda na stadionu i u osmoj deceniji

Ima blizu 80 godina, a najčešće ga možete pronaći na stadionu. Zoran Dakić poznatiji kao čika Dakara najstariji je navijač fudbalskog kluba „Vojvodina“.

„Uh, što to volim jer me to održava i život mi produžava. Pogotovo sada kad sam sa ovim mladima. A sada sam sa odbojkašima 'Vojvodine', sa odbojkašicama Vojvodine, i sa malim fudbalom“, priča Zoran Dakić.

Čika Dakara nije običan navijač. Igrao je za OFK Beograd, karijeru nastavio u francuskim i nemačkim klubovima. A poznati je golgeter Vojvodine još 1966. godine.

„Mislim i ne da mislim nego i garantujem da je tada vreme bilo bolje i kvalitetnije. Zašto? Zato što je tada 28.000 gledalaca bilo, pa i 20.000 gledalaca kad je dolazio 'Dinamo', 'Hajduk', 'Zvezda', 'Partizan', kup šampiona kada smo igrali protiv 'Seltika'. To je bilo na stazi ovog stadiona, na stazi je narod bio, tako da ne može da se uporedi“, svedoči Dakić.

Seća se da su u publici bile i lepe devojke.

„Pa da vam kažem nešto, ja sam tada i moju suprugu ovde 'ulovio'. Svi moji fudbaleri iz Vojvodine u to vreme kao što je bio Pantelić i ovo društvo, kažu vidi Dakara smotao ovu. Ona je bila atletičarka, evo ovde je skakala, nikada to zaboraviti neću, a ja uzmem loptu pa joj šutnem namerno“, kroz osmeh priča čika Dakara.

Diplomu terenera stekao je u Francuskoj. Godinama je trenirao afričke klubove. Najviše pamti Angolu, gde je radio u vreme građanskog rata.

„U to vreme, a čak i sada u Angoli, stavljaju na stadionu nagazne mine. Ja nisam ni znao nego sam došao jednom prilikom da vidim stadion. Kad ja vidim deca projuriše, a iza njih bomba eksplodirala. Ja pitam šta je to i onda mi oni objasne. Tako da kada sam ja sa mojim igračima dolazio, niko nije smeo da zna na koji stadion idem“, prepričava dogodovštine Dakić.

Na fudbalskom umeću i fer navijanju danas bi mu pozavideli mnogi mladi. Baš kao i na kondiciji. Rukovodi se, kako kaže, svetim trojstvom.

„Čovek mora da sebe ceni, da telo poštuje i da srce voli. To je moj motiv za sve", ističe ovaj vremešni navijač.

Iste vežbe radi već pola veka. Uglavnom trenira u gradu, a na teren Vojvodine svraća četvrtkom kada se susreće sa nekadašnjim saigračima. To su ujedno i jedini penzioneri kojima pravi društvo.

„Ja sam njima uvek govorio, ja njih cenim i poštujem ali me zamaraju. Nije im došla penzija, boli ga kičma, a ja ne mogu da im pomognem. Onda sam se distancirao, tako da sam rekao da sam bio i biću uvek gde su mladi“, kaže Dakić.

Mladima koji se nisu ni rodili kada je igrao može da pokaže kolekciju starih fotografija i medalja. Jedna mu je, ipak, najdraža.

"Prvi kup sa 'OFK Beogradom'. To je bila 1963-1964 godina. Tad smo pobedili zagrebački 'Dinamo' rezultatom 6:2. Mislim da od tog doba niko nije takvu utakmicu prikazao da se Dinamo tako pobedi. U to vreme, Dinamo je bio jak kao stena“, seća se Dakić.

Osim što ne odustaje od sporta, čika Dakara voli i da kuva. A vodi i zanimljivu životnu statistiku.

„Imam ja moje knjige. Ovde je sada došlo vreme, nažalost, da svaka osoba ima visok krvni pritisak. Svaka druga osoba je gojazna, svaka četvrta osoba je u depresiji, a svaki peti, ma idemo sedmi do desetog braka se rastavlja. Znači da to nije dobro“, konstatuje Dakara.

Ovaj čivijaš, koji je davno postao lala, diplomirao je psihologiju i medicinu. Životni raspored strogo poštuje. Iz Novog Sada ispratio nas je baš kada je po njegovom rasporedu bilo vreme da se starom ponikom provoza jedan krug po gradu.