Selo strašila

Duboko u brdima u blagoj izmaglici, dok sipi hladna kiša, iz mora zelenila se promaljaju šareni šeširi i marame, te povijena leđa starih paora koji čupaju korov i polažu semenje u brazde. Njihove komšinice odmaraju na obodu njive i, sedeći rame uz rame, neobavezno čavrljaju.

Dođoš, koji je u tiho naselje u unutrašnjosti dospeo motociklom, sišao je s dvotočkaša i s ivice puta, zamišljen, uživa u zelenom pejzažu. Nešto dalje, bake šćućurene pod drvenim krovom na seoskoj stanici čekaju autobus za gradsku bolnicu, dok se pred tezgom s ražnjićima i pivom ručku raduje seljak praznog stomaka. Reklo bi se – prosta svakodnevica mirnog života u unutrašnjosti.

Ipak, u zaseoku Nagoro u planinama prefekture Tokušima na ostrvu Šikoku, kolotečina nije tako prozaična kako bi se moglo učiniti iz prethodnog opisa, jer je to naselje sve samo ne obično – u njemu, dok dan lagano odmiče i tama lenjo obavija brda, radnici na njivama, baš kao i putnici na jedinoj autobuskoj stanici u naselju, ostaju zaleđeni u vremenu, nepokretni i nemi, utonuli u tišinu koju retko remete cvrkut i lavež.

Drugačije i ne može biti, jer polja i vrtove Nagora uglavnom pohode neživi – strašila od drveta, krpa i papira! Taj daleki, usnuli zaselak s manje od 40 duša krasi preko stotinu uverljivo izrađenih lutaka, koje predstavljaju seljane svih uzrasta i raznih zanimanja i tako odmenjuju ljude koje su progutali nabori vremena ili u tuđinu odneli snovi o udobnijem i bogatijem životu u gradu.

Tvorac nemih žitelja

Zaselak Nagoro strašilima je ispunila šezdesetsedmogodišnja penzionerka Cukimi Ajano, koja se sa setom seća vremena kada je u njemu bujao život, kada su po baštama i stazama jurcala deca koju su svojim radom hranili mladi, snažni roditelji. Sada u njemu skoro isključivo žive ljudi u dubokoj starosti, te mu preti potpuno zamiranje.

I zaista, sa svojim ostarelim stanovništvom i pejzažom prošaranim strašilima, koji se može učiniti tužnim, pa i zlokobnim, Nagoro deluje kao mesto koje se opravdano može proglasiti simbolom starenja populacije i pustošenja sela, koje poslednjih nekoliko decenija opterećuju japansku ekonomiju i izazivaju duboku zabrinutost za budućnost zemlje.

Ipak, priča o tome kako je došlo do toga da strašila zagospodare njegovim njivama i putevima nije (sasvim) crna. Nakon četiri decenije života u velegradu, gospođa Ajano se pre skoro 15 godina vratila u rodno selo da u njemu provede starost, baveći se zemljoradnjom.

Međutim, vrane i druge ptice desetkovale su joj useve, pa je ona, da bi ih rasterala, odlučila da napravi nekoliko strašila koja, sa srpom i drugim alatom u ruci, izgledom podsećaju na njenog ostarelog oca, koji se takođe bavio zemljoradnjom.

Strašila ne samo što su oterala ptice, već su i privukla prolaznike – neki od njih su iz daljine počeli da ih pozdravljaju, misleći da je reč o pravim seljanima, a neki su iz šale počeli i da im se obraćaju.

To je gospođu Ajano podstaklo da napravi još sličnih kreatura, što se ubrzo pročulo – ljudi sa ostrva su počeli da pristižu da bi ih videli. Za zaselak pun strašila ubrzo su saznali i mediji, a kada su se ona pojavila na televiziji, u selo su počeli da dolaze i turisti iz drugih delova Japana.

Gospođa Ajano, koja već tridesetak godina pravi lutke iz hobija, sada u najbližem većem gradu Tokušimi povremeno drži časove o tome kako praviti strašila, a postoje i ture u njeno selo u kojima učesnici pored razgledanja strašila mogu sa njom da iskuse i poljoprivredne poslove poput berbe.

Strašila gospođe Ajano se inače ne sastoje prosto od odeće nabacane na ukrštene šipke od drveta ili od gomila uvezane slame, pričvršćene za osovinu pobodenu u zemlju, kako je to često drugde u svetu, već su, praktično, lutke različitih veličina u različitim pozama.

Ta Japanka pravi ih tako što kostur sklopljen od letvica obmota novinskim papirom i glavu sašije od tkanine. Do sada je izradila blizu 400 takvih lutaka.

Za dobar deo svojih kreacija, osmislila je i fiktivnu biografiju i karakterne osobine, koje je pedantno zabeležila u knjigu ilustrovanu fotografijama. Aludirajući na administrativne zapisnike o stanovništvu, taj foto-dosije imaginarnih žitelja Nagora ona je prikladno nazvala „Glavni registar strašila“.

Oživljavanje naselja pomoću strašila

Cukimi Ajano, praveći i postavljajući strašila po selu, može se reći, oblikuje sredinu u kojoj živi i stvara svet fantazije. U tom bajkovitom kontekstu, to što je svakoj lutki koju je napravila podarila i ime i izmišljenu životnu priču možda i nije preveliko iznenađenje, mada se nekome može učiniti preteranim, pa čak i blago jezivim. U svakom slučaju, ostaje utisak da ima bujnu maštu, a verovatno i vremena na pretek.

Mada strašila koja nepokretno stoje u polju ili nemo sede u praznim objektima poput, lokalne škole zatvorene pre četiri godine, mogu da, pored čuđenja, prizovu i jezu i crne slutnje, ne toliko zbog svojih izobličenih lica koliko zbog toga što se ideja da neživi predmeti nekako mogu da nadoknade odsustvo ljudi čini bizarnom i odbojnom, ona su se pokazala vrlo korisnim i za njihovog tvorca i za celo naselje.

Naime, čak i ako se uzme u obzir da je osećaj da lutke svojim prisustvom nekako ublažavaju usamljenost čista iluzija, gospođa Ajano je praveći ih sigurno sebi psihički pomogla, jer stvaralački rad razvija maštu, pruža cilj i daje osećaj postignuća kada je taj cilj ostvaren, što sve ispunjava duševnu prazninu koja nastaje usled fizičke izolovanosti i usamljenosti.

I ne samo to, gospođu Ajano su njene kreacije izvukle iz potpune anonimnosti i učinile ju je poznatom.

Takođe, mada su zbog zabačenosti naselja posetioci i dalje relativno malobrojni, njena strašila su brdski zaselak preobrazila u turističku destinaciju i u njega dovela ljude koji inače nikada ne bi došli. Štaviše, ona su ga, preko medija, proslavila, za šta je najbolji dokaz upravo članak pred vama.

Rad gospođe Ajano zato se u Japanu, osim kao izraz tužne sudbine koju sela doživljavaju usled pada nataliteta i urbanizacije, uzima i kao primer kako se, u uslovima nezaustavljivog starenja stanovništva i odliva populacije, ličnom inicijativom gotovo ni iz čega može stvoriti podsticaj za ekonomsku i kulturnu obnovu sela.