"Џудока" изненадном кандидатуром уздрмао француску председничку трку

Теди Ринер, рођен у Гваделупу, можда нема искуства у обављању јавних функција, нема страначку подршку, а засад ни политички програм. Све што тренутно постоји јесте слоган "Француска коју волимо" (*La France qu'on aime*), објава на друштвеним мрежама и посета болници у париском предграђу Сен-Сен-Дени.

Ипак, био би веома непромишљен онај ко би у потпуности отписао његове шансе.

Ринер је једна од најпопуларнијих личности у савременој Француској; редовно заузима прва места у анкетама као неко ко оличава "вредности" нације. Он је доказани победник – освајач пет олимпијских златних медаља и 11 титула светског првака – а иза себе има и успешну пословну каријеру.

Више од 28 милиона људи погледало је његову изборну поруку на Инстаграму и платформи X, снимљену у маниру правог председника, са полицама пуним књига и француском заставом у позадини. Према анкети агенције "Ифоп" (Ifop), спроведеној у року од 24 сата, око 22 одсто испитаника изјавило је да би "могло" да гласа за њега.

Џудока у Јелисејској палати, зашто да не

У другим земљама, глумци и телевизијске личности постајали су председници. Бивши лидер Либерије, Џорџ Веа, некада је био професионални фудбалер.

"Свако ко сматра да Ринера, због тога што не припада политичкој елити, то дисквалификује из трке за Јелисејску палату – озбиљно греши. Међутим, и сам Ринер би погрешио ако мисли да је то што не припада тој елити – сасвим довољно", сматра Гијом Табар из "Le Figaro"-а.

За сада је целокупна француска политичка сцена одлучила да Ринерову кандидатуру схвати озбиљно – или да се барем тако прави. Делом је то стога што је он толико популарна личност да би исмевање његових политичких амбиција могло лако да се обије о главу онима који би то учинили.

Али, разлог лежи и у чињеници да се француска политика – изузев снага крајње левице и крајње деснице које су у успону – налази у стању потпуног расула.

Политички центар се налази у кризи; још увек се није појавио ниједан кандидат који би могао да побуди осећај мисије сличан оном који шире Марин ле Пен, лидерка крајње деснице, и Жан-Лик Меланшон, представник крајње левице – а управо њих двоје, по свему судећи, чека међусобни окршај у другом кругу председничких избора у мају.

Стога, када се у трку укључи популарна личност попут Ринера – који за себе каже да "није ни левичар ни десничар", жели да "уједини земљу и врати новац у џепове грађана", а подједнако оштро критикује и расисте и хулигане "који терају људе са улица" – политичари морају да обрате пажњу.

Сасвим је могуће, чак и вероватно, да ће Ринерова кампања изгубити замах након краткотрајне еуфорије, али могуће је и да се то неће десити. У том случају, предизборне калкулације мораће на брзину да се прекроје – а они који припадају политичком центру сигурно неће имати разлога за осмех.

"Нежни пут” Тедија Ринера

Ринер се до сада показао као прави мајстор у коришћењу "шифри" неопходних за овакву врсту кандидатуре која се појављује ниоткуда. Прва и најважнија од њих је снажно истицање поруке: "Не брините! Ја НИСАМ политичар!"

У данашњој Француској, свако ко макар мало подсећа на систем аутоматски губи поене у очима бирача. Зато је важно нагласити да се кандидујете само зато што сте, прво, искусили стваран живот, а друго, зато што сте пронашли решења за бројне проблеме са којима се земља суочава.

Ринер је све ово успео да пренесе у свом обраћању путем друштвених мрежа.

"Људи кажу да сам будала што желим да се кандидујем за председника”. Јесам ли ја будала? Па, ако одбијање да гледам како Француска тоне под теретом дугова; одбијање да гледам мајке и очеве како стишћу зубе сваки пут када обављају недељну куповину и дрхте од страха када њихова деца изађу на улицу... ако све то значи бити будала, онда да – назовите ме будалом".

Био је то обећавајући говорнички почетак за овог спортисту, који је свакако привукао пажњу гледалаца.

Али ако је озбиљан – а Ринер каже да никада ништа не ради половично, онда прави напоран рад тек почиње.

У ширем смислу, чини се да Ринер заступа ставове десног центра када је реч о економији, као и о закону и реду, али с обзиром на то да је карипског порекла, такође заузима веома чврст став против расизма. Када каже да се противи екстремизму, он пре свега мисли на Марин ле Пен.

Другим речима, његова политичка понуда смештена је негде у центар, уз јасан отклон од екстрема.

Проблем је у томе што је тај политички простор већ препун, а чак ни истакнуте личности, попут бивших премијера Едуара Филипа и Габријела Атала, нису успеле да придобију значајнију подршку.

Тренутно у политичком спектру између десног и левог центра постоји десетак кандидата – од Рафаела Глуксмана, кога подржавају социјалисти, па све до Бруна Ретајоа из странке Републиканаца на десници.

Најновије име које би се могло појавити у игри јесте Кристин Лагард, којој у фебруару наредне године истиче мандат на челу Европске централне банке.

Једини политичар који делује искрено задовољно јесте председник Емануел Макрон, који је за Ринера рекао да је "велики шампион" и да политика "не припада професионалцима".

Ринер је, међутим, Макронове похвале доживео као "отровни пехар", изјавивши да он није председников изасланик, нити је "макрониста".

Политика и џудо имају врло мало заједничког, али – као што ће Ринер ускоро открити – од те две дисциплине, она суроваија није она у којој се противници боре "прса у прса".

Ако почне да делује као озбиљан кандидат, Ринер мора бити свестан да ће му се живот окренути наглавачке – и то не само у погледу његове физичке форме.

У политици нема татамија, противнику се не клања из поштовања.