Вуковић за РТС: Америка и Кина купују време, а међузависност користе као оружје

За свечану здравицу у Белој кући одабрано је вино из исте америчке винарије чијим су вином Ричард Никсон и Џоу Енлај наздравили у Пекингу 1972. године. Домаћини су тим детаљем вечере у част Си Ђинпинга, одржане 24. септембра, подсетили на један од симбола америчко-кинеског приближавања. 

Синиша Вуковић, међутим, у вашингтонском сусрету не види преокрет који би променио основе односа две земље.

"Он је више служио форми него суштини", каже Вуковић, оцењујући да је самит пре свега усмерио пажњу на америчко-кинеске односе и место две силе у међународном поретку. За договор који би суштински ублажио неповерење, ривалство и стратешку неизвесност, сматра, било је потребно више од церемоније.

У раскошном дочеку препознаје и настојање Доналда Трампа да покаже да Вашингтон одређује темпо и дневни ред међународних разговора. Ипак, наглашава да видљивост лидера и учесталост њихових сусрета нису саме по себи доказ промене политике. 

Примирје до 10. јануара – шта је договорено, а шта одложено

Трговинско примирје, које је требало да истекне 10. новембра, продужено је за два месеца, до 10. јануара 2027. године. Две стране тако су оставиле додатно време за преговоре о ширем трговинском договору.  

Резултати посете, према објављеним саопштењима, ипак се не своде само на померање рока.

Бела кућа је навела да је постигнута сагласност о препорукама за повољнији царински третман одређене робе вредне по 30 милијарди долара у сваком смеру трговине. Међу америчким извозним производима наведени су пољопривредни производи, дрво, козметика и медицински уређаји, а међу увозним мали кућни апарати, играчке и празнични украси. 

За Вуковића, кратко трајање примирја показује да кључно преговарачко питање остаје отворено: шта би обе стране уопште прихватиле као компромис?

Привремено решење, објашњава, омогућава наставак разговора, али истовремено одлаже суочавање са основним споровима. Пекингу добијено време служи и за структурно прилагођавање, док Вашингтон настоји да ограничи могућности Кине да у том процесу ојача сопствену позицију. То је, наглашава, његово тумачење преговарачке логике две стране.

Вуковић указује и на политички календар у САД. Према његовој оцени, Кина пажљиво прати новембарске изборе и њихове последице по положај и простор за деловање америчке администрације. Датум истека примирја зато посматра и као премошћавање периода политичке неизвесности, а не као наговештај да ће до јануара нужно бити постигнут дугорочан споразум.  

"Наоружана међузависност" – оно што вам треба постаје полуга притиска

Највећи део америчко-кинеског ривалства Вуковић смешта у ланце снабдевања: у приступ сировинама, технологији и производима без којих друга страна тешко може да функционише. Управо такав однос назива „наоружаном међузависношћу".  

"У овом тренутку једна без друге не могу", истиче.

Међусобна повезаност, према његовом објашњењу, није само разлог за сарадњу. Она истовремено ствара могућност да се приступ неопходним ресурсима користи за утицај на одлуке друге стране.

Вуковић то објашњава на примеру кинеског утицаја на снабдевање ретким земним металима и америчке контроле приступа напредним полупроводничким технологијама. Обе земље настоје да задрже сопствене полуге, а да умање оне којима располаже њихов саговорник.

Зато, упоредо са преговорима, траже алтернативне добављаче и путеве снабдевања. Циљ је да зависност од друге стране постане мања. Вуковић, међутим, наглашава да такво раздвајање још није остварено и управо у томе налази једно од објашњења зашто се Вашингтон и Пекинг враћају преговарачком столу.  

Тајван – где се завршава одлагање, а почиње промена политике

Једно од питања које је остало отворено после самита јесте америчка продаја оружја Тајвану, у пакету вредном око 14 милијарди долара. Према последњим извештајима, Трамп после вашингтонског сусрета није јавно саопштио одлуку о том пакету, чије је одлагање најавио још после мајског састанка са Сијем у Пекингу. 

Истовремено, амерички амбасадор у Кини Дејвид Пердју изјавио је да америчка политика према Тајвану није промењена. Си је током разговора тражио да се САД противе независности Тајвана, док је из Тајпеја поручено да је наставак војног снабдевања острва и у америчком интересу. 

Вуковић прави разлику између дипломатског одлагања и суштинске промене политике.

Привремена пауза, објашњава, могла би да се препозна по томе што би пакет био реализован после осетљивог дипломатског или изборног периода, без промене његове структуре и врсте испоруке. Само померање рока зато не би било довољно за закључак да је Вашингтон променио однос према Тајвану.

Другу врсту сигнала представљало би, према његовој оцени, трговање тајванском безбедношћу за краткорочне трговинске уступке. Упозорава да би такав потез довео у питање поверење у америчка савезништва, не само у региону већ и шире.

Вештачка интелигенција – дијалог о ризицима, разлике око контроле

У области вештачке интелигенције објављен је једино договор о наставку комуникације. Две земље најавиле су дијалог о ризицима и користима технологије, као и успостављање билатералног канала за инциденте повезане са АИ. Бела кућа је навела да ће наредна размена ставова уследити до новембра 2026. године. 

Кинеска страна је, у осврту на посету, саопштила да су лидери сагласни да користе механизме дијалога и заједнички спречавају злоупотребу вештачке интелигенције.

Такав договор о комуникацији, међутим, није исто што и усаглашавање правила развоја и примене АИ. Управо на разлике у разумевању контроле указује Вуковић.

Говорећи о Сијевом позиву да технологија остане под људском контролом, Вуковић преноси скепсу према томе шта та формулација подразумева. Питање је, објашњава, у којој мери се односи на безбедност технологије, а у којој на контролу података и развоја коју задржава кинеска партијска и државна структура.

С друге стране, наглашава да ни у САД не постоји јединствен став о томе како регулисати вештачку интелигенцију. И тамо се воде озбиљне расправе о ограничењима која би спречила да развој технологије измакне контроли, али, према његовој оцени, полазишта нису иста као у кинеском моделу.

Иза разговора о царинама, чиповима, Тајвану и АИ тако се, у Вуковићевој анализи, враћа исто питање: како преговарати са силом чији утицај настојите да ограничите, а од које и даље зависите?

Његов одговор није у очекивању брзог помирења или потпуног раздвајања. Док траже начин да смање зависност, две земље користе постојећу повезаност као средство притиска, али их управо та повезаност задржава и за преговарачким столом.