Шта све можеш у свету кад си Трамп – када престају да важе правила

Професор Факултета друштвених наука Слободан Пајовић истиче да у случају Венецуеле нису поштоване никакве норме међународног јавног права.

“Трамп се понаша изван међународног јавног права, врши један психолошки притисак као припрему, заједно са војним притиском да би се извршила једна блиц интервенција у Венецуели, да би се киднаповао председник једне државе која је суверена и која је чланица Уједињених нација”, наводи Пајовић.

Професор на Технолошком институту Монтереј у Мексику Дејан Михаиловић поручује да и њега који живи у Мексику, као и све Латиноамериканце, плаше претње Доналда Трампа.

“Најпре би требало да се запитамо како је ово што се догодило у Венецуели уопште било могуће”, наводи Михаиловић.

Указује да је производња ратова, оружаних сукоба, оружаних војних интервенција и пролиферација масовног политичког и екстремног насиља жива слика и прилика света у којем ми данас живимо, као и да је тај свет у дубокој кризи.

Коментарисао је и то што се Трамп хвали колико је сукоба зауставио и истиче да то тек треба да се види.

“Оно што ми данас гледамо то је да је Доналд Трамп узрок новог сукоба тренутно и неких нових будућих сукоба. Дакле, иза тога стоји једна дубока криза капитализма као светског система и једна врло интересантна појава да смо ми на светском нивоу сведоци технолошких иновација, технолошких благодети тог такозваног когнитивног капитализма, а с друге стране живимо један аутентични израз политичког феудализма. И то је резултат тог неодговорног и бахатог понашања председника још увек најмоћније силе света”, наводи Михаиловић.

Наглашава да Доналд Трамп влада САД на начин на који то раде менаџери у великим транснационалним, односно мултинационалним компанијама.

Данас смо чули да ће Венецуела у будућности куповати само производе произведене у САД. То је потврдио и Трамп, мислећи на пољопривредне производе, лекове, медицинске уређаје, опрему за електроенергетске мреже, постројења и слично. И оно што је занимљиво, прва земља на списку оних од којих Венецуела највише увози је Kина. На другом месту су САД, затим Бразил, Kолумбија. Трамп каже, мудар избор и добра ствар за народе Венецуеле и САД.

Професорка на Економском факултету у Београду Јелена Жарковић каже да је он наговестио, не да ће они само куповати америчке производе, него од оне нафте, то је неких, рекао је до 50 милиона барела које они намеравају да узму од Венецуеле, па када то продају, приход који остваре од продаје тих барела ће бити похрањен.

“Дакле, тај новац би био похрањен на посебан рачун и онда би од тог новца куповали искључиво од америчких произвођача”, објашњава Жарковићева.

Наводи да је сада питање да ли је то практично могуће као и да то пре свега зависи од политичке ситуације и како ће се она одвијати.

“Да ли ова нова управа, нова влада, односно нова председница, колико она може да контролише ситуацију у земљи и да заиста ови планови, а то је низ планова које је америчка администрација изнела, могу да заживе. Дакле, економски да, али мислим да је ту више питање политичког, шта ће се дешавати у наредним данима и месецима”, поручује Жарковићева.

Да ли је одлазак Мадура и крај једног система

Да ли је уклањањем Мадура са власти, уклоњен је читав систем његове владавине? Професор Пајовић каже да је Мадуро био један симбол који је направио резиме чавизма који се развијао путем Боливарске револуције и социјализма у 21. веку.

"Његовом отмицом, ја мислим да није драматично угрожен чавизам, јер то је, како да кажем, то је један покрет који постоји 26 година. Ми морамо да будемо свесни да је ту било и младих људи који су индоктринирани, да је током чавизма постигнут значајан социјални и посебно културни и образовни напредак у Венецуели”, наводи Пајовић.

Поручује да је чавизам од свог почетка антиамерички, антинеолибералан и он се фронтално сукобљавао са Америком.

“Значи, антиамериканизам Чавеза, чавизма и после Боливарске револуције и социјализма 21. века је била једна од главних одредница спољне политике Каракаса”, објашњава Пајовић.

Професор Михаиловић поручује да се сада поставља питање да ли је данас у овим условима још увек сувисло расправљати о појму суверенитета.

“У контексту савремене међународне политике појам суверенитета је још увек битан у одређеним деловима света. Ја грубо делим земље света на три групе. Земље које имају пуни суверенитет, то су углавном суперсиле, и земље које имају неки регионални геополитички код, затим земље крњег суверенитета и земље нултог суверенитета”, додаје Михаиловић.

На питање где би сврстао Венецуелу, каже да је она била земља пуног суверенитета, јер је венецуеланско руководство самостално одлучивало о смерницама њихове спољне политике, а од доласка Уга Чавеза на власт па до данас постојала су три фронта.

“Први фронт то је било политичко описмењавање народа Венецуеле. Један од првих инструмената које је Чавез издејствовао је да се штампају милионски тиражи устава, да се политика приближи народу. Дакле, тај појам политизације у оном најздравијем смислу. Политизација се овде користи код нас, нарочито у медијима, у пежоративном смислу, дакле, политизација је овде синоним за страначки кокошињац. Тамо то није случај. Тамо је политизација, политичко описмењавање људи и приближавање политике обичном човеку”, наводи Михаиловић.

Због тога је, додаје, Чавез имао толико успеха када је окупио око себе врло способне младе људе.

“Радио је са народом и због тога је имао толику популарност. Наравно, на страну сва његова харизма”, каже Михаиловић.

“Број 2. Имате једну нову Венецуелу са новом спољном политиком која је изразито не само антинеолиберална, већ и антинеоимперијална. Сећате се оног чувеног говора у Генералној скупштини Уга Чавеза када је чак био и довољно дрзак да каже овде мирише сумпор, алудирајући на Ђорђа Буша Млађег који је пре само пар минута био за истом говорницом. То и до дан данас САД не могу да опросте Венецуели”, наводи Михаиловић.

“Трећа ствар, не ради се само о новим облицима регионалне интеграције, већ се ради о економској и политичкој аутономији и подстицању суверенитета и одлука које се доносе на плану суверенитета”, додаје Михаиловић.

После Чавезове смрти, Мадуро долази као нека врста легитимног новоизабраног наследника.

“Наравно да он није имао Чавезову харизму, али он је наставио пројекат социјализма за 21. век. Имао је и дан данас има веома важан број венецуеланских грађана који су и даље за њега”, поручује Михаиловић.

Сматра да је ова војна интервенција само завршно поглавље једног аутентичног историјата, онога што се зове, како каже, каубојски филм.

“Оно што у теорији ми данас називамо, а то је јако важно, некрополитика на међународном нивоу. Некада је суверенитет био сконцентрисан у рукама једног владара, народа, дела народа итд. Данас је суверенитет сведен на јако малу групу људи која има ту одлуку ко ће да остане у животу, а ко ће да умре”, истиче Михаиловић.

Зашто Венецуела није паметно искористила своја природна богатства

Како је Венецуела од земље које има највеће светске резерве нафте дошла до тога да тој потенцијал није искоришћен? Професорка Жарковић објашњава да када је дошао Чавез на власт, он је прекомпоновао структуру компанија, тако да се више окренуо руским и кинеским нафтним компанијама, али су и друге остале, рецимо, амерички "Шеврон" никада није ни изашао из Венецуеле.

“Венецуела је имала веома снажне социјалне програме и улагања, посебно када је Чавез дошао на власт улагано је у образовање, у здравство, јер су имали приходе наравно од продаје нафте који су то могли да финансирају, али врло брзо након што је он дошао на власт та производња нафте је опала и она је константно била у паду. Она се никада није вратила на тај ниво који је постојао пре него што је он дошао на власт”, каже Жарковићева.

Ипак, наглашава, да је поред те добре социјалне политика била лоша економска политика.

“Пре свега лоше економско управљање оним што је ваш најважнији ресурс, а то је нафта. Пазите, они су извршили национализацију нафтне индустрије још крајем седамдесетих, када је основана велика државна компанија”, додаје.

"Међутим, она је наставила, без обзира што је нафтни сектор био национализован и та компанија просто била у државном власништву, да ради са свим најважнијим подружницама светских нафтних компанија у Венецуели и успели су да ту производњу која је пала седамдесетих, након првог и другог нафтног шока, у потпуности оживе и да наредних 15 или 20 година бележе успон", наводи Жарковићева.

“Али, када Чавез долази на власт, ту креће политизација, мешање у рад те нафтне компаније. Имате да стручњаци прво протестују, да су штрајкови радника, онда после и одлазе, повлаче се из те компаније”, додаје.

Поред тога, велики проблем је била и корупција.

“Ако погледате ту криву у производњи њихове нафте, она у континуитету опада. И то је све било пре увођења санкција, а наравно када долазе санкције онда то стрмоглаво пада”, поручује Жарковићева.

Указује да се то у економији зове “холандска болест” када се привреда базира у потпуности на једном ресурсу кога обилато користите, а не дивезификујете друге гране привреде.

“Пазите, 95 одсто њиховог извоза је само нафта. Дакле, нема других производа. То значи да је ваша привреда врло рањива на промену цене нафте. Када је цена висока, ви имате приходе, дневне приходе, пуните буџет, финансирате те социјалне услуге, издашне социјалне програме, али кад цена нафте пада, ви имате велики мањак у државној каси”, додаје Жарковићева.

И онда када је Мадуро дошао на власт креће штампање новца и хиперинфлација.

“Скоро осам милиона људи је напустило Венецуелу у последњих 10 година и као што је анкета показала више од 80 одсто је навело економске разлоге. Пазите, то иде сада толико драстично, да имате оно што ми зовемо екстремно сиромаштво”, поручује Жарковићева.

Венецуела није богата само нафтом, већ је богата и минералима, гасом, златом.

“Четврта је на листи за природни гас, злато, боксит, бакар, дијаманте, има природно богатство, пошто део Венецуеле такође припада Амазонској области”, додаје Михаиловић.

Истиче и да је то што није искоришћено на прави начин, како каже, проклетсво ресурса.

На питање како су то неке земље паметно искористиле, каже да су потпуно препустиле своје ресурсе страном капиталу, као и да је Венецуела експериментисала и није нашла прави модел.

Колико су Трампове претње другим државама реалне

Мета Трампових вербалних претњи најпре је била Колумбија, а онда се десио обрт. Најгоре термине користио је за актуелног председника Густава Петра, да би се онда десио телефонски позив и Густаво Петро својим присталицама каже, спремио сам се за оштрији говор, међутим, Трампа су покушали да обману десничари. Трамп га је назвао болесним човеком који воли да прави кокаин.

“Па видите који је то ниво старлетизације светске политике. Дакле, то нам довољно говори да је овде у питању један врло озбиљан проблем где ми данас немамо лидере, државнике светског формата који могу да седну заиста за исти сто и да преговарају да ли о економским, трговинским питањима, финансијским и тако даље”, наводи Михаиловић.

Указује да је Венецуела била показна вежба и делимично порука Кини, али пре свега порука осталим земљама Латинске Америке.

“У првом реду ту су Мексико и Kолумбија и евентуално Kуба, иако још увек није на радару са црвеним трепћућим светлом”, додаје Михаиловић.

Навео је да се појавила вест да ће за 2027. војни буџет САД ће бити 1,5 билиона долара.

“И то долази од човека који је себе представљао као миротворца и евентуално кандидата за Нобелову награду која му је вероватно украдена под знацима навода. Дакле, имате ситуацију да се оправдава интервенција у Венецуели борбом против илегалне трговине дрогама, да се оправдава илегалним миграцијама, а исто време имате вишедеценијско саботирање свих администрација, чак од Kлинтона па до данас, који уопште не желе билатерални споразум о миграцијама са Мексиком, а још мање да учествују на један равноправан начин у борби против дрога”, додаје Михаиловић.

Говорећи о томе да ли је могућа интервенција против Мексика, будући да Трамп каже да мексичка председница не може да влада земљом, већ да земљом владају наркокартели, Михаиловић каже да су то бесмислице.

“Ви у САД имате 39 милиона Мексиканаца, од тога 12 милиона који су рођени у Америци. И имате ситуацију где се на свим нивоима борба против картела дроге, све стратегије које смо до данас имали, су стратегије које се углавном усредсређују да ублаже негативне последице тог феномена на глобалном нивоу”, наводи Михаиловић.

“Између 16 и 19 одсто становника САД конзумира дроге, да ли повремено или у континуитету, оне које су легалне и оне које нису легалне. Шта је са дрогом када пређе границу? Kо је онда даље дистрибуира? Да ли у Америци не постоје картели, не постоје наркобосови? То је велико и врло интересантно питање”, додаје Михаиловић.

Професор Пајовић наглашава да је ово последњи амерички покушај да поврати хегемонију.

“Оно што је Вашингтон свестан то је да је у претходних 20 година његов утицај на догађаје у Латинској Америци знатно ослабио. У том периоду, на пример, имате Бразил који постаје сила у настајању са глобалним интересовањем, посебним односом са Африком, са земљама португалског говорног подручја, Бразил који је члан Г20 заједно са Аргентином и Мексиком, Бразил који је члан БРИКС-а”, наводи Пајовић.

Указује и да Трамп не жели идеолошке противнике у Латинској Америци, али и да не верује у могућност интервенције на Куби и у Колумбији.

“Не могу да направе интервенцију против Kубе из више разлога. На Kолумбију исто тако. Врло је ризично размишљати о једној инвазији оваквог типа на Kолумбију. Али разни облици, финансијско-економски, пропагандистички, ембарго и тако даље су врло могући. Ево, погледајте како је утицао на изборе у Аргентини. Значи, након првог круга гласања, Милеј је морао да оде у Вашингтон, да добије новац и да се врати назад да би победио у другом кругу гласања. Значи, ми ћемо имати и те нове инструменте интервенционизма који ће директно утицати на политичку ситуацију и догађаје у Латинској Америци”, наглашава Пајовић.

Поручује и да ће бити велики проблем Америке да ограничи утицај Кине у Латинској Америци.