Сукоби у граду мртвих – Алеп у пламену, Сирија поново пред распадом

Дуга колона избеглица, са свега неколико завежљаја у рукама, покушавала је, сатима, да избегне бомбардовање и некако утекне из делова Алепа које контролишу војници курдских демократских снага. Њих су, последњих сати, артиљеријом засуле трупе централних власти у Дамаску после још једне неуспеле рунде преговора о уједињењу две безнадежно завађене војске.

Дуж једне од градских улица постављени су положаји две војске – Курда на једној и снага новог лидера Сирије, Ахмеда ел Шаре. Од новог сукоба је, претходних дана, побегло најмање 130.000 становника града чија је популација процењена на око два милиона.

Само у четвртак, из неколико насеља у Алепу побегло је више од 13.000 људи, махом жена и деце и особа са посебним потребама, пре него што су некадашњи исламисти, који сада представљају језгро владиних снага, увели полицијски час.

Мете напада су насеља у којима већинско становништво чине Курди, који су се у унакрсној ватри снага у Дамаску и њихових савезника нашли пошто су курдски лидери одбили нови план о укључивању у јединствену војску, тврдећи да се истовремено одвија етничко чишћење њихових сународника широм Сирије.

"Покушаји да се промени демографска слика представља етничко чишћење", тако је нови талас сукоба у Алепу описао Масрур Барзани, шеф регионалне владе Курдистана, наводећи да је Дамаск у последња три дана артиљеријом нападао насеља, терајући становништво у бег.

Ел Шарини војници пак за избијање сукоба криве Курде, наводећи да су њихове акције у Алепу почеле на захтев локалног становништва, које се, наводно, жалило на акције курдских снага.

Одмах затим, у та насеља су упали тенкови, праћени дроновима и пешадијом.

Помоћ снагама у Дамаску понудила је и Турска, која курдске снаге ионако сматра терористима.

Турски министар иностраних послова Хакан Фидан позвао је Курде да се укључе у заједничке власти, оптужујући истовремено Израел да подршком Курдима покушава да изазове коначну поделу Сирије.

Сенке исламистичке прошлости

Иако је Хајат Тахрир ел Шам, или "Покрет за ослобођење Леванта“, од пада режима Башара ел Асада покушао да спере сенку исламистичке прошлости, показало се да је реалност ипак мало другачија – систематски напади на хришћане и Алавите, убиства и протеривања читавих насеља, показатељ су да, упркос готово џеферсоновској реторици, религиозни екстремизам остаје дубоко укорењен међу представницима нових сиријских власти. Или барем неким од њих.

Хришћани, Курди и алавити, који су у време док је Сиријом владала породица Асад уживали заштиту власти, нашли су се тако на мети осветничких напада сунита, који сада, када су се дохватили власти, од мањинских заједница очекују да у замену за сигурност покажу дивљење према новим владарима.

Истовремено, кључни људи нових власти јасно су се оградили од дивљања, обећавајући кажњавање починилаца, владавину права и стварање државе свих становника Сирије. Ипак, најрадикалнији међу њиховим следбеницима не одустају од даљих напада, на начин на који су мањине угрожене широм Блиског истока.

Из таквог окружења потиче и нови, неприкосновени лидер Сирије Ахмед ел Шара, некадашњи командант Ел Нусра фронта, салафистичке џихадистичке организације која се годинама жестоко борила против Асада и током ратних сукоба починила серију злочина над алавитима и хришћанима.

Израел је последње масакре над алавитима и хришћанима вешто политички искористио у лобирању против давања било каквог међународног легитимитета новим сиријским властима, наводећи да Ел Шара, упркос шармантној реторици, ипак не може у потпуности да контролише бројне милиције.

Наслањајући се на француску колонијалну политику, Јерусалим сматра да разједињена Сирија не представља проблем за безбедност Израела, инсистирајући радије на "алијанси мањина" као контратежи панарапским покретима.

Основе овакве политике поставио је, наводно, још Рувен Шилоа, оснивач Мосада 1949, који је сматрао да постоје два важна фактора за спречавање уједињења Арапа – спољни, који чине неарапске нације у окружењу, и унутрашњи, састављен од мањинских заједница. Иако Израел са неким од тих неарапских држава и мањина није током историје имао богзна какве односе, они су заједнички интерес редовно налазили у непријатељству према Арапима.