Народ који нико не жели – план за расељавање Палестинаца или 30 милијарди разлога за бег из Појаса Газе

"Креативна решења којима би се побољшао живот Палестинаца, уз дозволу да се преселе на нове, дивне локације док се обнови Газа", мантра је администрације америчког председника Доналда Трампа, која последњих недеља служи као основа тајних преговора вашингтонских "инсајдера" са представницима власти дела Либије, Јужног Судана и, наводно, Индонезије.

"Мамац" за земље које би биле спремне да прихвате злосрећне Палестинце, који су већ платили стравичну цену рата против Израела, јесте тридесетак милијарди долара либијских пара, "замрзнутих" у САД још од 2011. године, када је тадашњи председник Барак Обама увео санкције режиму Моамера Гадафија. Укупна вредност "заробљених" либијских пара, према прошлогодишњој рачуници Ројтерса, износи око 70 милијарди долара, од чега 29 милијарди отпада на некретнине широм света, затим 23 милијарде похрањене у банке у Европи и Бахреину и око осам милијарди уложених у стотинак компанија.

Кључни сусрет, наводи Аксиос, одржан је почетком јула када се шеф Мосада Давид Бареа састао са Трамповим изаслаником Стивом Виткофом, тражећи подршку за план о пресељавању Палестинаца. Шеф израелских шпијуна је Американцима, наводно, рекао да су Либија, Етиопија и Индонезија "показали спремност" да прихвате Палестинце, али да је за успех плана неопходна америчка подршка.

Наводно, читава дипломатска иницијатива успорена је после жестоког противљења неколико арапских држава, укључујући и Египат.

Ред за Гадафијеве доларе

Први у ред за паре стали су неформални представници једне од либијских влада, на чијем се челу налази Абдулхамид Дбеиба, који је у дипломатску мисију послао блиског р0ђака Мухамеда.

Готово истовремено, у трку се укључила и ривалска либијска влада, на чијем се челу налази самозвани фелдмаршал Калифа Хафтар, такође нудећи уточиште за најмање милион Палестинаца.

После Либијаца, за преговарачkи сто сели су представници власти Јужног Судана, Етиопије, Индонезије и на концу нови лидери Сирије, који уз Гадафијеве доларе рачунају и на који позитиван поен код Израелаца, чији их авиони последњих месеци редовно бомбардују.

У сиријске преговоре, наводно, укључили су се и Саудијци, заинтересовани за инфраструктурне пројекте и истраживање налазишта природног гаса недалеко од обала Газе. Та налазишта пре четврт века открили су "Бритиш гас" и Палестинске власти, али је експлоатацију зауставио тадашњи израелски премијер Аријел Шарон. Каснији дипломатски покушаји у које су били укључени Египат, Британија и Русија су, такође, пропали.

Серија тајних сусрета, о којима су писали Либија обсервер, Аксиос, Ен-Би-Си, Харец, Џерусалем пост и неколико афричких медија, одржана је без било каквих консултација са представницима Палестинаца, укључујући озбиљно рањени Хамас и потпуно скрајнутог председника палестинских власти Махмуда Абаса.

Готово истовремено, израелски министар пољопривреде Ави Дихтер је Либију описао каао "идеално одредиште" за Палестинце, јер је обала те земље "необично налик Појасу Газе", уз језичке сличности са локалним становништвом.

Уз то, пресељење Палестинаца коштало би "свега неколико милијарди долара", рекао је Дихтер дневнику Марив.

Палестинци, односно њихови представници који су преживели готово две године дугу израелску офанзиву, одбили су идеју о "хуманом пресељењу", наводећи да ће радије умрети у Појасу Газе него напустити ту територију.

Израелске власти су, у међувремену, пронашле групу "лојалних Палестинаца", предвођених шеиком Вадеом ел Џабаријем из Хеброна, који су најавили "побуну" против Палестинских власти и признавање Израела у складу са споразумом Абрахам – серијом дипломатских корака којим су Бахреин, Уједињени Арапски Емирати и касније Судан и Мароко "нормализовали" односе да Израелом.

Од тог тренутка, саветници либијског премијера и Индонежани одбацили су спекулације да преговарају са Израелом о пресељавању Палестинаца, док су представници Јужног Судана и њихови лобисти обзнанили да је преостало још много непознаница пред евентуални договор.

До сада, Палестинске власти су саопштиле да је у израелским нападима убијено више од 60.000 Палестинаца, док су десетине хиљада остале затрпане под рушевинама некадашњих насеља у Појасу Газе. Хиљаде су страдале од глади и последица рата.

Плану о пресељењу Палестинаца жестоко се противи и низ европских држава, упозоравајући да би овакав потез био раван етничком чишћењу и ратним злочинима.

Путем Јасера Арафата

У Либију подељену на две владе и безброј локалних милиција, Трампова администрација намерава да доведе милион Палестинаца, на начин на који је Роналд Реган 1982. године на север Африке "преселио" Палестинску ослободилачку организацију и лидера Јасера Арафата, који су претходно прогнани из Бејрута.

Конвој бродова тада је пратило двосатно шенлучење и повремени ватромет десетина пројектила из ручних бацача, који су експлодирали у скоро потпуно уништеној бејрутској луци. Грчки брод, назван по грчком песнику Одисеју Елитису, у пратњи француских фрегата полако је испловљавао ка, у том тренутку, непознатом одредишту.

Из Бејрута је тог дана испловило пет бродова у којима је из Либана евакуисано укупно око 4.000 припадника Палестинске ослободилачке организације, који су преко Грчке доспели до Туниса, где су провели наредних 12 година.

Арафат је, за 12 година изгнанства, променио приступ решавању палестинског питања, па је саборце наговорио да из рушевина пређу за преговарачки сто, прихватајући истовремено постојање Израела. У Газу се вратио 1994. године промовишући палестинску самоуправу, што је резултирало споразумом из Сола и Нобеловом наградом за мир, коју је поделио са израелским премијером Јицаком Рабином.

Тридесетак година касније, Вашингтон поново размишља да би палестински проблем могао да реши бродовима, овог пута тако што би у њих укрцао готово половину Палестинаца из Појаса Газе и истоварио их негде на северу Африке, најбоље у Либији.

Због тога, наводи америчка мрежа Ен-Би-Си, Бела кућа разматра низ опција везаних са смештај и транспорт Палестинаца, укључујући и верзију према којој би милион људи авионима било пребачено до Триполија.

За такав подухват било би потребно око 1.200 летова највећег путничког авиона, али би додатни проблем представљала чињеница да у Појасу Газе нема аеродрома, па би Палестинцима прво морао бити обезбеђен транспорт до безмало 400 километара удаљеног Каира. Копнени пут би захтевао безброј аутобуса који би до Либије морали да превале више од 2.000 километара.

Чекајући Рај

Суштински, план о расељавању део је Трампове визије о Блискоисточној ривијери, у којој би на рушевинама палестинских насеља изникао туристички рај, док би Палестинци у будућности живели у "дивним кућама, прекрасном региону, где ће бити срећни и где на њих нико не би пуцао".

"Сада не можете да живите у Гази и мислим да нам треба нека друга локација", рекао је Доналд Трамп почетком године.

Такав приступ решавању палестинског питања шокирао је политичаре од Далеког истока до Европе, арапске лидере, највише званичнике Уједињених нација, али и око 7 милиона Либијаца, који већ годинама чекају назнаке нормалности у разореној држави.

Гро Палестинаца, пак, тврди да ће одлазак у џенет, сачекати тамо где су и рођени – у Појасу Газе.