У потрази за идејом: Политички Запад, покајник без кајања

Амбивалентност из наслова, шта Запад чини/ради и шта њега чини/карактерише, постоји само у српском језику. Немачки оригинал се односи само на ово друго – на идеје из којих и од којих је састављен политички Запад.

Намера аутора есеја из Цајта је да из кратке репетиције битних историјских момената дође до дефиниције Запада. Томас Асхојер (Thomas Assheuer), философ по образовању, новинар по професији, кренуо је „у потрагу за једном великом идејом“.

Слобода, прогрес и демократија су стајали као велико обећање на њеном почетку. Али, какав је идејни статус Запада данас? И да ли би прошао тест добрих намера? То су теме које занимају аутора.

Али пре свега га мучи историјска загонетка, да ли је Запад освојио глобални примат јер је раздвојио цркву и државу, ослободио се Бога и почео да мисли за добробит читавог човечанства?

Читаоци који не воле Запад биће иритирани већ таквим подразумевањем добрих намера. Они који га воле, запитаће се у какву се то контрадикцију запетљао Запад овог пута, успут и нашу судбину понео са собом?

Асхојер: „После хиљадугодишњег развоја, нормативни пројекат Запада је победио. Концепти слободе, једнакости, правичности, самоодређења и поделе власти су свуда прихваћени. Светски дух је дошао до циља.“ Ако је тако, пита се аутор, зашто нико није задовољан, Запад такође?

Све ће бити добро, говорио је Кант – али је мислио на човечанство, не на Запад...

Највећа логичка грешка аутора је представа да опстанак глобалне политичке доминације Запада зависи од њега самог. Да решавање кризе у коју је запао његов „универзални нормативни пројекат“ зависи од њега самог. Довољно је да се Запад врати својим изворним идејама, али да овог пута буде поштен и држи се властитих принципа, па да некако све опет буде добро.

Да ли из таквог хибриса говори немачка идеалистичка философија, или се јављају немачки теретичари комунизма? Поређење није случајно, јер су делили једну драматичну епоху.

Драма је у сваком случају ту, у Асхојеровом есеју. Тако почиње и његов текст о изворним идејама Запада, драматично. Алтернативни наслов Асхојеровог чланка је „Пропаст Запада?“, у буквалном преводу „Јесмо ли ми на Западу дошли до краја?“.

Нема сумње, немачки Цајт је драматичан медиј, што је некад добро, јер преко есеја од 10 и 20 новинарских „картица“ (А4 формат) креира доживљај дубински осветљене теме. Често резултати одговарају намери, некад су параван за политичку апологетику.

У оба случаја, и кад пише добро и кад пише редундантно, Цајт (800.000 читалаца штампаног и онлајн издања) разликује се од осталих медија у Немачкој.

Те новине се не покоравају диктату кратког и јасног. Узимају простор и време који су им потребни. Ту вреди правило што дуже – то боље; што спорије – то паметније.

Читаоцима РТС-а се нуди следеће компромисно решење: Дуги увод Асхојеровог есеја је препричан, закључак је преведен.

Увод, препричан

Питање како је нешто почело поставља се тек онда кад завршава, у моменту кризе. Како је Запад почео? Која прошлост стоји иза садашњице Запада?

Тачка 1, или шта је Запад? Доста запетљана ствар, „јер ту компас не помаже“. Запад није географија, већ „простор и идеја“. У својим најбољим данима Запад се ширио, данас се скупља. Колико јуче су Европа и Сједињене Државе чиниле његов неуништиви центар, а сада је Доналд Трамп „забио клин у савезништво“. Трамп је „декадентна појава западног духа, празнина и мрак, паганистичко слављење моћи“. Ако се оствари Трампов програм, „то је крај епохе, крај трансатлантског Запада“.

Тачка 2, или кратка историја Запада. Запад је створен 6. априла 1917. године када су Сједињене Државе одлучиле да уђу у Први светски рат на страни Енглеске и Француске. Алијанса је обновљена 9. августа 1941. године, са уласком Америке у европски рат против нацистичке Немачке.

Идејна подлога је фиксирана у Атлантској повељи од 14. 8. 1941. између Винстона Черчила и Франклина Д. Рузвелта. У том документу је свим народима обећано поштовање људских права, право на национални суверенитет, поштену трговину и мир, уз обавезу разоружања. Све нације имају право „да живе у потпуној безбедности унутар својих граница (...), ослобођени страха, притиска и сиромаштва“. По самодефиницији Запада, цементираној у Атлантској повељи, Запад није империја, већ обећано поштовања људских права, право на национални суверенитет, поштену трговину и мир, уз обавезу разоружања. Све нације имају право „да живе у потпуној безбедности унутар својих граница (...), ослобођени страха, притиска и сиромаштва“. По самодефиницији Запада, цементираној у Атлантској повељи, Запад није империја, већ обећање и нада у бољу будућност света. Запад није пројекција политичке моћи, већ нормативни пројекат за читаво човечанство.

Слаба страна тачке 2: Ако је Запад глобално нормативан, али није опседнут моћи, како мисли да осигура остваривање својих норми? Ког тренутка се прелази на голу моћ, ако уверавања не помажу?

Тачка 3, или дуга историја Запада: Одакле, међутим, долазе идеали изнети у Атлантској повељи? Они су тог тренутка само записани. Где су им идејни корени? У ту сврху аутор спомиње више догађаја из историје који алтернативно чине прави, изворни почетак Запада.

а) Златно доба грчких полиса из 5. века пре Христа, реформатори Солон, Клистен и Перикле. Проблем – из те демократије су били искључени велики делови становништва. Изворе хуманизма је зато боље тражити на другом месту.

б) Једанаести век и понтификат папе Гргура Седмог. Гргур (1020–1085) је поставио границе световној власти. Парадигматски пример је његов третман римско-немачког цара Хајнриха Четвртог Салијског (1050–1106). Сукоб се завршио поразом цара. Хајнрихов „пут у Каносу“ је фраза која у свим европским језицима означава врхунац нечијег јавног понижења. Проблем – Гргур је ограничавао земаљску власт, али не да би ослободио људе притиска, већ да би увео неограничену црквену власт.

ц) Француска револуција 1789. У том делу аргументација меандрира између примера сарадње и сукоба световних и религиозних власти. Има ли прогреса на територији која се касније формира као Запад, а да тај прогрес није дефинисан кроз позивање на хришћанског Бога? Тешко. Енглеска Магна карта из 1215. године, америчка Декларација о независности из 1776. године, све оне опирање вишим световним властима изводе из божјег принципа.

Тек француска Декларација из 1789. пролази без спомињања Бога, но не треба заборавити да она стоји на почетку крвавог раздобља. Проблем: Можда друштвени морал, неопходан за праведнију политику, не функционише без рекурса на бога?

д) Прва глобализација у 16. и 17. веку. Тај део из чланка је овде врло скраћен. Прича се своди на танку линију између освајања, потчињавања, прогреса и акултурације. У огледалу „дивљака“ Запад се препознавао као „супериорна“ цивилизација, образлаже аутор. Тим путем је Запад дошао на идеју од које се не одваја ни данас – да је он у поседу једне више истине. Он је бољи од других. У бројним постколонијалним студијама (универзитета и академика са Запада!), образлаже се механизам западних сусрета са страним културама кроз след чуђење – игра – потчињавање. Проблем: Запад је тада схватио да обећања које даје не мора да држи. На пример, у америчкој Декларацији о независности из 1776. стоји поносна реченица „all men are created equal“. При томе се ропство у Америци наставило и после службене аболиције 1865, а апартхејд се продужио до шездесетих година 20. века.

Закључак, преведен

„На питање каква је будућност Запада и видовњаци остају без речи, јер у ваздуху лебди много лудила. Три сценарија су могућа:

Први сценарио: Пођимо од претпоставке да Доналд Трамп пропадне на читавој линији своје политике. МАГА-покрет (Make America Great Again) се распада, америчка аутократска ноћна мора престаје. Запад, који се повукао са ивице провалије на којој није ни знао да стоји, долази к себи и критички сагледава трансатлантизам. Сам себи поставља питања и покушава да дође до искрених одговора. На пример, зашто његов „изузетни и јединствени“ либерализам изазива толико беса и отпора у свету? Или, која претходно дата обећања су његове капиталистичке демократије прекршиле и стално крше?

Кад му интроспективно сване у глави, Запад почиње да делује као неко коме је јасно да он више не диктира агенду светске политике. „Просветљени“ Запад почиње да Путинову објаву рата узима тако како је и дата, брутално искрено, док свеједно стоички користи дипломатију и дипломатска средства у опхођењу с Путином. То је Запад који кад каже „човечанство“ више не покушава да вара. Запад из тог сценарија унапређује реформу УН, брани међународно право и инсистира да људска права свуда морају да важе.

Такав Запад користи учење Маркса и Енгелса у пропагирању глобалног пореза на богате. И клептократе са глобалног југа ће морати да плаћају. Тај Запад објашњава стално и неуморно свима који то не желе да слушају, да колективна климатска политика не сужава слободу, него доприноси опстанку климе. Све нереално? Јесте, али нереалне су биле и уставне револуције у 18. веку.

Други сценарио: У овом, најреалистичнијем сценарију, звезда Запада наставља да залази. Трампова агресивна идентитетска политика и апокалиптично уништавање Газе задају задњи ударац веродостојности Запада. „Западне вредности“ се пред очима свих претварају у фарсу. Националисти, који профитирају од светског ратног стања, свуда долазе на власт, тамо где већ нису. Они обећавају напуштање глобалне „трке пацова“, и гарантују миран живот иза барикада мржње, светског беса и високих царина.

Трансатлантски савез се распада, Европа наставља својим путем и постаје музеј Запада.

На геополитичкој карти, усред изолованих, до зуба наоружаних великих простора, ЕУ стоји као амбициозан патуљак поред Русије, Кине, Индије и САД. Вреди право јачег. Сан „једног света“ који заједнички решава своје горуће проблеме, бива одложен у прашњави архив европског хуманизма. Транснационална права а ла Имануел Кант? Далеко од тога. Ко поседује право, а ко не, то поново одлучују кнезови и нико други. Ту и тамо јави се неки папа да протестује. Моћници га јако воле, јер је свака папина критика шанса да јавно покажу како се кају.

Трећи сценарио: Врло је могуће да је тај други сценарио само кратка међуигра на путу ка темељно другачијој епохи. Ту долази велико време Кине. Она је спремна да преузме више одговорности за глобалну судбину човечанства. Кина је актер који од свог „светско-историјског задатка“ не прави тајну. У кинеском сну, онако како га је описао философ Џао Тингјанг у књизи „Све под небесима“, сунце цивилизације се враћа на своју изворну позицију – на Исток, о коме Запад дуго није желео да зна ништа.

У таквом свету који би спас дуговао Кини, економија не би била судбина; сигурност и поредак се враћају у живот грађана; влада мир. Демократија и људска права више нису актуелна, јер су она реликт из прошлости, део окончане епохе која је позната под именом Запад.“