Отимачи изгубљеног блага, или како су Сиријци кренули стопама Индијане Џонса

Старији мушкарац прелазио је детектором за метал кроз свеже ископани јарак, надајући се да ће, испод гомила прашине, пронаћи благо које су, бежећи од историјских промена, сакрили пређашњи становници територије на којој се налази Сирија – Отомани, Византинци, Римљани, или пак богатији званичници нетом свргнутог режима Башара ел Асада.

Од тренутка када се, почетком децембра, Асад укрцао у авион за Москву, потрага за заборављеним благом постала је права манија међу Сиријцима, драматично осиромашених током безмало 15 година ратова, прогона и освета.

Сиријски медији наводе да се, у последњих неколико месеци, земља претворила у полигон на којем дивљају приучени археолози, који наоружани десетак хиљада евра вредним детекторима за метал или понекад само пајсерима, покушавају да се докопају одавно заборављеног блага.

Више од 4.000 археолошких налазишта

Размере епске пљачке, или најизазовнијег времена у сиријској историји, како ове аматерске потраге називају археолози, немогуће је проценити с обзиром на то да је у овој држави, према подацима Унеска, регистровано чак 4.000 налазишта.

Стварни број, како су тврдиле сада већ бивше власти, јесте бар четири пута већи, пошто најстарији локалитети датирају још из бронзаног доба. На обалама Еуфрата поналажене су глинене плочице које садрже писаније о првим облицима уређења. Следе надалеко познати градови Палмира и Апамеја, трагови Пута свиле, те остаци империје која се протезала од Индије до Шпаније.

У Сирији се налазе и чувена цитадела у Апелу, темпларска тврђава Крак де Шевалије, Саладинов замак, који су, некако, успели да се одрже упркос штети коју су овим грађевинама нанели ваздушни удари и артиљерија.

Током безмало 15 година дугог грађанског рата, радикални исламисти из групе Тахрир ел Шам, која од почетка године влада Сиријом, прилично је дуго представљала мост између трагача и трговаца антиквитетима, па се рачуна да је у потпуности опустошен појас назван "мртви градови", односно насеља која су напуштена до 10. века.

Од беде до богатства уз помоћ пајсера

Све је почело серијом непотврђених прича да је неколицина Сиријаца ископала неколико десетина хиљада евра вредно благо на кућном прагу, након чега се "археолошка грозница" проширила од Даре до обала Еуфрата. Замишљајући богатства, Сиријци су покуповали опрему, изнајмљивали багере и заложили куће како би намакли новац за овај пројекат.

Одмах затим, на неколико места у Дамаску отворене су продавнице детектора за метал, чији је промет процветао паралелно са гласинама о новопеченим милионерима, који су из песка ископали права богатства.

За четири месеца, колико према проценама локалних медија траје ова манија, још није забележен ниједан случај да је неко заиста пронашао благо, али друштвеним мрежама колају фотографије византијских златника, златом прекривених јеврејских писанија и сандука са благом, које су бежећи ка Турској, закопали отомански официри.

У време владавине породице Асад, дивља археологија била је строго забрањивана, па су ретки преступници осуђивани на озбиљне затворске казне. Неки су чак затварани у казамате обавештајне службе.

Сада пак трагаче вребају другачије опасности, па су нове сиријске власти објавиле да је до сада, на различите начине, страдало најмање пет квазиархеолога, док је неколико десетина повређено пошто су неспретно скакали по древним или новијим рушевинама.

Додатни проблем представља чињеница да трагачи детекторима за метал, често, уместо блага пронађу закопане мине, или неексплодиране гранате. Како би сачували тајност локација са благом, потраге се најчешће одвијају ноћу.

Стазама Лоренса од Арабије

Главна потрага за благом, како се чини, одвија се дуж пруге Хиџаз, чију је градњу још 1900. године почео султан Абдулхамид Други. Наредних година ускотрачном железницом повезани су више од 1.200 километара удаљени Дамаск и Медина, али је пруга практично уништена деценију касније током Арапске побуне шерифа Меке Хусеина ибн Алија.

Паралелно са нестанком Отоманске империје песак је почео да покрива најамбициознији инфраструктурни пројекат Истанбула, али су се кроз генерације локалних племена преносиле приче о врећама блага које су турски официри, напуштајући Арабијско полуострво, закопавали дуж пруге.

Од тада, генерације упорних трагача, са јако мало успеха, покушавају да пронађу благо. Анархија која је уследила после пада Асадовог режима, покренула је нови талас потрага.

У овом делу Сирије, детекторе за метал замењују рашљари, који на најразличитије начине тумаче кретање металних шипки којима прелазе дуж напуштене пруге. Ни око отоманске пруге, до сада, није ништа пронађено.

За неколико стотина евра, ипак, могуће је, наводно, купити шифроване мапе са тачним локацијама закопаног блага, које за још толико пара могу да дешифрују наводни стручњаци у Турској. На мети сиријских Индијана Џонсова су и остаци римског града Босра, где је готово без престанка у току потрага за новчићима.

Објашњење археолошке грознице прилично је једноставно. Од последица грађанског рата девет од десет становника ове државе живи на граници беде, три четвртине преживљава захваљујући хуманитарној помоћи и безмало шест милиона нема кров над главом.