Пакс Американа у Либану – мир који гарантује нови рат

Нова колона аутомобила натоварених коферима, кутијама и понеким тепихом смотаним преко крова кретала се у правцу супротном од оног у којем су, у септембру, утекли од израелских напада. Стигли су до порушених домова и тек успостављене, нове границе до које војници Хезболаха смеју да иду – реке Литани.

Готово истовремено, изасланик америчког председника Амос Хохшајн, попут британског премијера Невила Чемберлена по повратку из Минхена 1936. године, махао је новим споразумом тврдећи да представља "коначни крај конфликта".

И заиста, неколико дана пошто су Либан и Израел прогласили крај рата, сукоб се, некако, пренео на суседну Сирију где су изненада васкрсли побуњеници шокирали снаге лојалне Башару Асаду и заузели Алеп, чиме је ова земља, после неколико година, опет доспела у центар пажње.

Асадове невоље, делимично, производ су чињенице да је Хезболах, као један од његових кључних савезника, био преокупиран ратом са Израелом, који је управо завршен махом на штету народа Либана.

Хохштајнов мировни план, за разлику од Резолуције 1701 Савета безбедности УН којом је окончан сличан сукоб 2006. године, ниједном речју не помиње разоружавање или какву сличну трансформацију Хезболаха, па је само питање времена када ће ова организације, обезглављена израелским нападима, вратити пређашњу снагу.

Током годину дана сукоба са Израелом, Хезболах је изгубио скоро све кључне лидере, укључујући и првог човека организације Хасана Насралаха, двојицу његових потенцијалних наследника, док су у експлозијама пејџера и воки-токија страдале десетине важних оперативаца.

За свега месец дана, организација од које је Израел највише страховао повукла се у потпуну дефанзиву, па је без оклевања пристала на Хохштајнов мировни план, којим се Хезболах има повући са југа Либана, док ће постепено повлачење Израелаца пратити истовремено распоређивање либанске војске.

Хезболахов арсенал, међутим, нико неће смети да дира, делом јер је разоружавање ове организације већ предвиђено резолуцијом из 2006. године, али делом и због чињенице да у Либану не постоји снага вољна да се таквог задатка прихвати.

Делимично због озбиљне политичка криза која потреса Либан већ годинама. Земља није у стању да изабере председника, институције се распадају, економија је на коленима. Од почетка рата Хамаса и Израела, либански бруто национални доходак пао је за четвртину.

Бивши либански премијер Фуад Синиора, који се сматра заслужним за преговоре после којих је окончан последњи рат 2006. године, сматра да Либан не би могао да преживи још један сукоб.

Од усвајања Резолуције 1701 па до 2023. године, Хезболах не само да није разоружан, већ је постао најмоћнија политичка и војна сила у Либану. Нема сумње да ће се, за неколико месеци, реорганизовати и поново преузети кључну улогу у климавој држави.

У Израелу пак аналитичари сматрају да ће премијер Бенјамин Нетанјаху тешко поново мобилисати подршку потребну за нови рат против Хезболаха, те да ни у ком случају покушај зауздавања ове организације неће добити какву дозволу међународне заједнице.

Као и пре 18 година, Хезболах ће прекид сукоба искористити како би обновио арсенал оружја и утицај око израелске границе, пре свега јер у Либану не постоји снага вољна да се таквом развоју ситуације супротстави.

Разлог томе лежи у чињеници да више од 85 одсто шиита, најбројније етничке групе у Либану, подржава Хезболах, па би покушај разоружавања немоновно водио у нови грађански рат.

Управо стога, нови мировни споразум подразумева и формирање комитета за контролу, који ће чинити дипломате из САД, Француске и Велике Британије, који би, теоретски, морали да ураде оно што од 2006. године није пошло за руком Уједињеним нацијама.

На инсистирање Либана, из новог документа избрисан је део који се односи на право Израела да сходно околностима одговара на евентуална кршења прекида ватре. Бајденова администрација је, истовремено, ту клаузулу уписала у посебно "гарантно писмо" које је упутила властима у Јерусалиму.

Безнадежна ситуација у Либану, делом, производ је чињенице да мировни споразум не спречава Хезболах да настави да помаже противнике Израела у Појасу Газе, или на било којем другом месту. То је, како се чини, један од главних разлога због којег Хезболах Хохштајнов мир слави као победу.

Због тога није чудо да је Хезболах, као главни показатељ снаге и утицаја одабрао сахрану Хасана Насралаха и његовог наследника Хашема Сафедина. Уколико се на овом догађају појави огроман број људи, чини се, у Либану али и око те државе, неће се појавити сила која ће се усудити да припадницима Хезболаха, бар у догледно време, из руку отме оружје.