Британија оштро подељена око еутаназије – ко може да одлучи о крају живота

Кампања Естер Рантсен

Све је почело од осамдесетчетворогодишње ветеранке Би-Би-Сијевог водитељства дејм Естер Рантсен, која болује од рака плућа већ годинама.

Лекови тренутно држе болест под контролом, али када то више не буде био случај, Естер жели да умре у друштву пријатеља и породице у дану, који буде сама за то изабрала.

Но, да би јој то пошло за руком, мора да промени не само закон, већ и мишљење већине Британаца.

Већ је купила карту за Дигнитас у Швајцарској уколико нацрт закона о еутаназији не буде усвојен.

Међутим, у том случају умреће сама, јер родбина не сме да је прати како не би била у Британији оптужена за саучесништво у убиству.

Брзопотезни нацрт пун рупа

Триста тридесет посланика за, двеста седамдесет пет против нацрта Закона о еутаназији при другом читању.

Многи тврде да су гласали за, само да би нацрт био побољшан у Дому лордова.

Посланици су имали само три недеље да се упознају са законом, који може да промени друштво.

Бивши премијери су подељени. Браун, Меј и Џонсон су против. Блер, Камерон и Сунак су за еутаназију.

Исте поделе присутне су међу демонстрантима и испред британског парламента.

Ђаконка Англиканске цркве Валери Плам има осећај да је парламент "коначно послушао вољу народа“.

Бивши полицајац Џејмс Џонсон указује да за велики број људи, које, по њему, овај закон јасно дефинише, палијативна нега "није решење“.

За еутаназију су потребни потписи двојице лекара и једног судије.

Закон је препун рупа и отворен за злоупотребе, тврде противници.

Студенткиња Кејти Пеник подсећа да је у последњих петнаестак година развијан наратив да су болесни и људи са посебним потребама "терет највољенијима, породицама, па и целом друштву“.

"Не видим да у таквој клими неко може да слободно одлучује“, упозорава она.

Службеница у парламенту Морин Мартин наглашава да је "Не убиј!“, шеста Божја заповест.

"Ово потпада под ту категорију што се мене тиче“, наглашава, придруживши се демонстрацијама против нацрта Закона испред свог радног места.

Пензионер Џон Смит истиче да "држава не треба да нам помаже да умремо, већ да живимо“.

Снажни и опречни ставови и у Вестминстеру.

"Мајка парламента“, најстарија посланица, лабуристкиња Дајан Абот је одлучно против.

"Парламент је 1969. године гласањем укинуо смртну казну за убиство. Јавност је била против, али су посланици принципијелно сматрали да држава не треба да се меша у одузимање живота. Тај принцип је ваљао 1969. и ваља и данас“, рекла је посланицима Дајан Абот.

Без јасних дефиниција ко може да тражи еутаназију

Стручњаци упозоравају да се у Холандији, где еутаназија постоји већ две деценије, на тај начин убије сваки десети становник градова.

На селу еутаназију тражи само два посто грађана. Обе бројке су велике.

Све чешће су то млади погоршаног менталног здравља, а не људи на самрти.

Британски закон не дефинише јасно ко тачно може да захтева умирање.

Предлагач Закона, лабуристкиња Ким Ледбитер спремна је на преговоре.

"Ако су потребне измене, ако су потребни амандмани, хајде да разговарамо. Прикупићемо писане доказе, саставићемо комитет, који ће детаљно и одлучно направити најбољи могући закон. Биће то процес дуг можда и до шест месеци“, предвиђа посланица Ким Ледбидер.

Противник Закона, конзервативац Дени Кругер упозорава да предстоје месеци дебате.

"Надам се да ће колеге, које су изразиле забринутост или успети да Закон учине безбедним, или, ако то не успеју, помогну да га одбацимо при трећем читању“, каже он.

Противници овог нацрта закона указују да је дебата тек почела и да његово усвајање није нимало извесно.

Но, циници примећују да, ако је судити према ранијим контроверзним случајевима, сама дебата нас за корак приближава ка нечему што нам је до јуче било незамисливо као што је еутаназија.