Рат и суживот у Јерусалиму – ишчекивање и молитва за мир у Светом граду

Осам месеци, откад траје израелски одговор без краја у Гази, у Јерусалиму је и даље напето. Посебно је било напето 5. јуна, на Дан Марша заставе. Сада је мање туриста и ходочасника, али и Јевреји и Палестинци ишчекују мир. За то време, у Појасу Газе броје више од 37.000 убијених. У Израелу чекају ослобађање још 116 отетих. Молећи за мир, у Јерусалиму све више брину и о могућности отварања новог фронта против Хезболаха у Либану.

Поглед на Јерусалим је поглед на историју света, говорио је британски премијер Беннџамин Дизраели. Историја Јерусалима вековима је и историја сукоба, нових и несраслих рана.

Тихо је и мучно у светом граду већ осам месеци, од препада Хамаса, масакра који су починили његови припадници на југу Израела, од када траје и изралески одговор без краја у Појасу Газе.

На улицама Јерусалима више је људи, мање полиције и војника са дугим цевима које смо виђали готово на сваком кораку, када смо из Израела извештавали у првим недељама после 7. октобра.

Молитва, страх и напетост

И даље се ходочасници ретко успињу уз брдо Голгота да се поклоне и помоле на Христовом гробу. Нешто је више туриста, ђачких екскурзија из других израелских градова. Али напето је, кажу становници Јерусалима, док се рату у Гази не назире крај, а све ближе изгледа могућност отварања другог фронта против Хезболаха у Либану.

У данима када се од Египта, преко Израела до Катара, разговара о америчком плану за прекид ватре, што скоријем миру нада се Абрахам, рођен у Јерусалиму. Један од ретких продаваца у радњама близу Зида плача, спреман да разговара са новинарима.

За својих 60 година, каже, видео је све - и ратове и примирја и сукобе и суживот. Највеће напетости у светом граду понављају се на дан Марша заставе, сваког 5. јуна, од када је Израел, после Шестодневног рата из 1967. године, прогласио Јерусалим главним градом – упркос споразуму из Осла од пре 30 година, по коме би источни део града требало да припадне Палестинцима.

Абрахам: Надамо се да ће ипак све бити добро

"Ову земљу Бог је дао Јеврејима, све је већ записано. Не мења се ништа на Блиском истоку, али надам се да ће ипак на крају све бити добро, да ћемо сви заједно да радимо. Сада немамо ни туристе ни ходочаснике", наводи Абрахам.

У самом граду, каже Нир Хасон, новинар независног Хареца, напетост се више осећа у ваздуху. Инциденти су ретки, вероватно и зато што се јеврејски и муслимански празници нису преклапали. Али овог јуна је и он сам, на Дан Марша заставе, био жртва напада омладине ултра-десничарских израелских партија.

"Главни разлог је што десетине хиљада јеврејске омладине долази у Јерусалим да слави и то неретко поприма насилне облике према Палестинцима. Извештавам са Марша већ 16 година, овог јуна је било најгоре. Мислим да је Израел у најгорој позицији од када је основан", каже Нир Хасон.

Салајмех: Нисам оптимиста

У источном делу Јерусалима, Палестинац Надер Салајмех, чим искорачи из своје апотеке, гледа на џамију Ал Акса и Куполу на стени, треће најсветије место за муслимане после Меке и Медине.

Осмадесетих се школовао и радио у Београду. Последњих осам месеци, каже, насиље на Западној обали незадрживо кључа.

"Ја идем често у Србију и ја видим мир, човек кад излази из своје куће зна да ће се вратити, али нико од нас нити наша деца, не знају да ли ће се вратити на носилима или на ногама. Нисам оптимиста, иако сам био оптимиста откако смо потписали мировни план из Осла 93. године, били смо оптимисти да ћемо живети у миру", каже Надер Салајмех, фармацеут из Јерусалима.

Главну вест за Израел претходних дана, ослобађање талаца, Палестинци читају кроз стотине жртава исте операције у Нусеирату.

Док у Израелу чекају ослобађање још 116 отетих, у Појасу Газе убијених је више од 37.000.