Читај ми!

Јачање војних веза Француске и Јапана и балансирање Париза између Вашингтона и Пекинга

У медијској сенци предстојеће европске турнеје кинеског председника Си Ђинпинга, почетком овог месеца, протекла је посета јапанског премијера Фумија Кишиде Француској, током које су се две земље договориле да отпочну преговоре о закључивању споразума о реципрочном приступу војних трупа.

Јачање војних веза Француске и Јапана и балансирање Париза између Вашингтона и Пекинга Јачање војних веза Француске и Јапана и балансирање Париза између Вашингтона и Пекинга

У медијској сенци важне европске турнеје кинеског председника Си Ђинпинга, која је обухватила и нашу земљу, протекла је посета јапанског премијера Фумија Кишиде Француској.

Кишида, који се нашао у Паризу само четири дана пре кинеског лидера, са домаћином председником Емануелом Макроном разговарао је о јачању војно-политичких односа између две земље.

Медији у Земљи излазећег сунца нису дали много детаља то томе о каквој је сарадњи конкретно реч, већ су просто пренели речи јапанског премијера да је постигнут договор о отпочињању преговора о споразуму о реципрочном војном приступу, који ће омогућити да две земље интензивирају праксу гостовања поморских и ваздухопловних ефектива на територији оне друге.

Смисао војног присуства европских чланица НАТО-а у Источној Азији

Кишида и Макрон разговарали су и о сарадњи у развоју вештачке интелигенције, као и спортској и културној размени везаној за Олимпијске игре у Паризу и Светску изложбу у јапанском граду Осаки.

Дискутовали су и о политичкој и војној ситуацији у Источној Азији, на Блиском истоку и у Украјини, и како је то већ уобичајена пракса на састанцима лидера западних земаља и њихових блиских савезница, сагласили се да координишу напоре на одржавању међународног „поретка заснованог на правилима“.

За Источну Азију, међутим, најважније су импликације њихове одлуке о даљем јачању међусобних војних веза. Оно је део широг контеста у којем последњих година, на иницијативу Вашингтона и уз одобравање у престоницама његових војно-политичких савезница у региону Токију и Сеулу, расте присуство војних бродова и ваздухоплова западноевропских земаља попут Француске и Немачке у Источној Азији.

То повећано присуство усмерено је пре свега на демонстрацију подршке (антикинеском) режиму на Тајвану и политичког јединства Запада, али и на праћење и обуздавање дејства кинеске и руске армије, те на надзор војног деловања и чвршће спровођење санкција против Северне Кореје.

Релативно уравнотежени став Француске

Француски војни авиони су у јулу прошле године, поводом обележавања педесетогодишњице завршетка Корејског рата, посетили и одржали војне вежбе са јапанским, а потом и јужнокорејским ратним ваздухопловством.

У септембру прошле године француске и јапанске копнене снаге су одржале своју прву заједничку војну вежбу на француском тлу, и то управо на пацифичком острву Нова Каледонија, које ових дана потресају протести Канака, домородачког народа, који добрим делом прижељкује независност од Париза. Њој је претходила и мања морнаричка вежба на истом острву.

Јасно је да Француска настоји последњих година да ојача своје војно присуство у индо-пацифичком региону, у којем живи око 1,6 милиона француских држављана и где се налази чак две трећине ексклузивне економске зоне коју та западноевропска држава и колонијална сила поседује. Извесно је и да она тиме, мада ради у сопственом интересу, истовремено подржава и напор које предводи Вашингтон да се снажењем војног обруча око Кине ограничи или умањи њен утицај у Тихом и Индијском океану. 

С друге стране, председник Макрон се прошле године по повратку из званичне посете Пекингу, где је финализирао договор о продаји чак 160 путничких авиона и 50 хеликоптера „ербас“ кинеским авио-компанијама, изјаснио против идеје o отварању канцеларије НАТО-а у Токију. То његово противљење сматра се за главни разлог зашто упориште Алијансе које је требало да функционише као једна врста штаба за координисање америчких и западноевропских војних операција у Источној Азији није угледало светло дана.

Поред француског лидера, иницијативу НАТО-а, о којој је са домаћинима у Токију претходно разговарао и сам генерални секретар Јенс Столтенберг, неповољно су, као непотребну провокацију према Кини и увоз блоковских подела и нестабилности у регион Источне Азије, оцениле и државе АСЕАН-a.

Ипак, несумњиво је да је недостатак унутрашњег консенсуса у самој Алијанси, односно, процена француског врха да би отварање канцеларије НАТО у Токију додатно поткопало односе са Пекингом и проузроковало значајне економске реперкусије, био пресудан за одустајање од формалног уласка Алијансе у Источну Азију.

Зато је интересантно видети шта ће блиска будућност донети када је у питању јачање војне сарадње европских чланица НАТО-а и земаља Источне Азије уопште, и Француске и Јапана појединачно.

Интерес Токија

Како истичу поједини јапански аналитичари, отварање канцеларије НАТО-а није апсолутно неопходно ако се жели даље зближавање са тим савезом, будући да се слични ефекти, додуше уз нешто више труда, могу постићи повећањем броја јапанског особља у представништву далекоисточне царевине у седишту Алијансе у Бриселу и официрског кадра у амбасадама европских НАТО чланица у Токију.

Токио последњих година ради на успостављању низа војних споразума, одржавању заједничких вежби и дељењу бојних технологија са чланицама НАТО-а, попут Велике Британије, Немачке и Италије, али и Аустралијом и Индијом. Договор са Француском је део тог тренда.

Сигурно је да европске чланице НАТО-а не могу да у мора Источне Азије пројектују војну моћ која може да се мери са америчком, па и јапанским и јужнокорејским одбрамбеним капацитетима. Ипак, евентуални споразум о реципрочном војном приступу са Француском за владу у Токију, која се осећа угроженом услед огромног војног јачања кинеске и севернокорејске армије, представљао би пре свега једну врсту дипломатског и политичког охрабрења, а онда и инструмент војног одвраћања евентуалних противника.

Наиме, влада у Токију сматра да Пекинг настоји да силом измени статус кво у региону, и осим од евентуалног пада Тајвана под управу комунистичке матице Кине, посебно страхује од могућности да изгуби контролу над мајушним острвима Сенкаку (кинески Дијаоју), које обе државе сматрају својом територијом и која леже на великим резервама нафте и гаса.

Власти у Токију заступају тезу да су безбедност у евроатлантском и у индо-пацифичком региону, иако су они удаљени хиљадама километара, међусобно повезане и да би „оно што се данас дешава у Украјини сутра могло да се понови у Источној Азији.“

Лавирање Француске

С друге стране, Француска, чини се, настоји да води од Вашингтона донекле независну и уравнотеженију политику када је у питању парирање расту војнополитичког утицаја Кине у Индо-пацифику – та политика узима у обзир економску реалност и не предвиђа (изражено) економско подвајање и грубу војно-политичку конфронтацију са Пeкингом.

У Кини, наравно, само присуство војних авиона и бродова европских чланица НАТО попут Француске уз своје обале виде као непотребну провокацију и колонијалистичко мешање у унутрашња питања земље (као што је тајванско).

Ипак, посета председника Сија Француској пре његовог доласка у Србију може се протумачити и као израз признања напора Париза да заузме релативно балансиран курс у односу на Пекинг.

среда, 19. јун 2024.
36° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије