Дојче веле: Берлин као центар "сакупљача лобања"

За разлику од Француске, Велике Британије и Холандије, Немачка није била колонијална велесила. Своје колоније, у Африци и Азији које је освојила од 1884. и држала до краја Првог светског рата, називала је улепшано "подручјима заштите".

Али однос према њима ни у ком случају није био заштитнички, поготову не у Намибији, где се насиље над етничким групама Хереро и Нама сада сматра геноцидом.

О три деценије немачког колонијaлизма, између осталог сведоче и људски остаци који се налазе у збиркама немачких музеја и универзитета.

Берлин као центар "сакупљача лобања"

У музејском жаргону називају се "субјекти". То би требало да изрази поштовање према лобањама и костима људи у депоима и збиркама. Бројне лобање и кости потичу од погубљених, одвојени су од тела и као трофеји послати у Немачку.

Само берлинска универзитетска болница Шарите има у својим депоима људске остатке 106 особа из Африке, Океаније, Азије и Северне Америке. У оквиру истраживања документује се њихово порекло, а између 2011. и 2019. су остаци девет особа враћени у домовине.

Како су "субјекти" доспели у Берлин?

Главни град Немачке је на прелазу из 19. у 20. век постао центар антрополошких истраживања. Андреас Екерт, професор на студијима Африке Хумболтовог универзитета каже да је то зато јер су у Берлину "радили неки од најлуђих колекционара".

Рудолф Вирхов и Феликс фон Лушан проучавали су те људске остатке да би извукли закључке за своје учење о расама: на основу величине лобање немачки научници су хтели да докажу да људи изван Европе припадају "нижим расама".

Екерт објашњава да су постојале листе с наруџбинама када би се знало да неко путује на пример у "немачку југозападну Африку", данашњу Намибију. Те листе су биле са тачним бројчаним назнакама, колико чега треба. "Лобање су биле најтраженији делови тела", објашњава Екерт.

Африка – без историје, без цивилизације

Африка као и други континенти важили су као "terra nullius", ничија земља. Таква схватања о Африци као континенту без историје настала су у 17. веку с почетком ропства и дуго се нису мењала.

Чак је и велики немачки песник Шилер 1879. преузимајући дужност на Универзитету у Јени говорио о "нецивилизованим подручјима изван Европе". Шилер је том приликом рекао да "понеко мора да се отима за храну и стан с дивљим зверима". О високоразвијеним цивилизацијама које су хиљадама година постојале на другим континентима ни Шилер ни многи други нису хтели да знају.

Фридрих Хегел је у својим филозофским предавањима износио тезе да Африка нема ни историју, ни развој, ни образовање.

Екерт о томе каже: "Преовладавало је мишљење да су те културе мање вредне и да их ропство избавља од много горих околности." Напросто је игнорисано да на афричком континенту постоји 2.000 језика и много народа са сопственим културама и историјом.

Стога колонијалним господарима није представљало проблем да стално добављају "нови материјал".

Тежак задатак

Сада се поставља питање како да се то мрачно наслеђе врати и – да ли је то пожељно?

Јудит Хан из берлинског Медицинско-историјског музеја залаже се за проактиван приступ. Каже да је Шарите од 2010. отпочео антрополошка истраживања, да би се установили старост у тренутку смрти, пол и болести.

Међутим, порекло људских остатака је после више од 100 година тешко установити. Скоро половина (46 одсто) се географски не може одредити. Од оних којима је могуће установити порекло, већина (71 одсто) из Африке и Океаније.

Збирка лобања Феликса фон Лушена

Али задатак враћања људских остатака у подручја њиховог порекла показао се као компликован. Екерт објашњава то на примеру збирке Феликса фон Лушена.

Тај Аустријанац је од 1885. радио у берлинском Етнолошком музеју. Тамо је сакупио 6.500 лобања из читавог света. Збирка је потом поверена Шаритеу.

"Постојао је читав низ лобања са цедуљама које означавају Танзанију као земљу порекла. Али, земља под тим називом постојала је тек од 1964. Значи, та ознака је направљена у бившем ДДР-у. На крају се установило да су бројне лобање из тог низа заправо из Немачке Источне Африке, дакле из данашње Руанде."

Ознаке порекла свесно су фалсификоване, јер је Фон Лушан тражио више лобања из једне одређене етничке групе и више их плаћао. Деценијама се није знало да збирка постоји, сматрало се да је уништена. Пронађена је 2017. у ужасном стању у подрумима Шаритеа.

Има збирки о којима се званично ништа не зна

Андреас Екарт претпоставља да у Немачкој постоји много више људских остатака у збиркама за које се званично не зна.

"Процене баратају са око 20.000 остатака. У то се не рачунају они остаци који су у транспорту током времена изгубљени. Онда може да се замисли колико је велики број људских остатака пребачен у Немачку у релативно кратком времену."

Осим одређивања порекла постоји још један проблем. "У неким регионима постоје људи који се жале и кажу – ви хоћете да се тих ствари отарасите, али ми немамо баш посебну жељу да их добијемо".

Неки се чак боје да би се с повратком људских остатака с њима вратио и зао дух који подсећа на мрачну колонијалну прошлост.