Бриге Запада у вези са кинеском подршком Русији

Бивши обавештајни официр француске армије Пјер Мари Моније у ауторском чланку за тајвански портал Дипломат, поводом двогодишњице руске интервенције у Украјини, износи забринутост војних структура Запада у вези са подршком коју Народна Република Кина пружа Русији у њеном ратном напору.

Политика поштовања међународног права не допушта Пекингу да пружи војну помоћ Москви јер њена "специјална војна операција" представља кршење суверенитета Украјине, али, тврди француски аутор, финансијска и материјална помоћ Кине Русији расте и грана се, те почиње да има утицај на дешавања на бојишту. Због тога се међу обавештајним и војним структурама на Западу шири страх да би Кина постепено могла да почне и са испорукама војне опреме и муниције. 

А то би био преокрет од суштинског значаја јер најмногољуднија земља планете има огромне војне резерве и, што је још важније, дивовске производне капацитете који би Русији обезбедили континуирано и дуготрајно снабдевање које би несумњиво однело превагу на бојишту.

Кинеска помоћ Русији

Моније, који тврди да снажно ангажовање земаља Запада у Источној Европи одговара Кини јер троши њихово време и ресурсе, најпре истиче да је економска размена између Русије и Кине у 2023. години достигла рекордних 240 милијарди долара, захваљујући чему је Москва скочила са десетог на шесто место највећих спољнотрговинских партнера Пекинга. 

Јасно је да кинески аутомобили, паметни телефони и роба широке потрошње попуњавају рупе у снабдевању настале повлачењем европских, јужнокорејских и јапанских произвођача с руског тржишта.

Но, оно што узнемирава француског обавештајца је то да се међу кинеским производима који масовно одлазе у Русију налазе и машине које се користе за производњу наоружања, као и делови и компоненте који имају примену и у војној индустрији, попут кугличних лежајева за возила, компјутерских чипова или оптике. 

Он се притом позива на тврдње украјинске војске да су међу остацима руских пројектила произведених прошле године пронађени компоненте кинеског порекла, као и на видео-снимке руских војника на којима се, како каже, могу видети шатори и гуме за возила произведени у Кини.

Моније чак не заборавља да помене да су у копању ровова и постављању препрека у саставу тзв. "Суровикинове (одбрамбене) линије" на југоистоку Украјине коришћене грађевинске машине кинеске производње. Као посебно алармантан случај наводи информацију да је за потребе руске армије купљено 2.100 кинеских лаких теренских возила "дезерткрос", који мада популарни међу обожаваоцима природе, пољопривредницима и ловцима, могу бити коришћени и за превоз војних залиха, муниције и малих група војника.

Он говори и о зајмовима у висини од девет милијарди долара које су кинеске банке дале руским финансијским институцијама као што су "Сбербанка" и "ВТБ" у фискалној 2022. години и наводи чињеницу да Пекинг сарађује с Москвом у њеном настојању да се ослободи западних валута и трговину с иностранством обавља у кинеским јуанима.

Утеху, међутим, налази у томе да су кинеске власти, под притиском Запада, одлучиле да ограниче висину позајмица коју кинеске државне банке могу да дају руским клијентима, те да је Кина одбила да снабде руског произвођача војних камиона "Камаз" својим моторима.

Ниво кинеске подршке Русији кључни фактор за исход рата?

Француски аутор, дакле, страхује да ће Кина, пошто јој одговара да материјални ресурси и пажња САД и њених савезника буду усмерени на Украјину уместо на Тајван и азијско-пацифички регион у којем настоји да пројектује свој војнополитички утицај, полако напустити свој релативно неутрални став у односу на конфликт у Украјини. 

Јер, тврди Моније, мада кинеско руководство још увек није донело одлуку да Русији уступи наоружање и муницију, по сазнањима америчких обавештајних структура, оно ту могућност разматра.

Он зато, чини се, жели да упути поруку политичарима Запада да интензивирају рад на убеђивању (и присиљавању) Пекинга да се политички и економски дистанцира од Москве и допринесе њеном изоловању. Односно, Моније сугерише да испоруке машина, возила, делова и компоненти које имају дуалну цивилну и војну употребу из Кине треба да стану и, чини се, жели да нагласи да колективни Запад треба да казни кинеске компаније које не поштују санкције Русији које је он увео. 

Јер, по њему, победа Украјине зависи од степена до којег земље Запада могу да ограниче или умање подршку Кине Русији.

Полуге моћи Запада

Треба рећи да државе Запада имају полуге моћи којима могу да уцењују и притискају владу у Пекингу, нарочито у економској сфери, будући да економска размена Кине са Европском унијом годишње износи око 800 милијарди евра, а са Сједињеним Државама преко 600 милијарди долара. Отуд би увођење високих царина и других препрека кинеском увозу могло да нанесе осетну штету компанијама из те далекоисточне земље. 

Ограничавање приступа напредним технологијама западног порекла, као и политички гестови који подупиру де факто независност Тајвана од Кине, затим наоружавање тог острва и војни маневри западних сила потпомогнутих Јапаном у његовој непосредној близини, такође су форме притиска којима влада у Вашингтону и њени савезници могу да прибегну у настојању да одговоре Пекинг од пружања веће помоћи Русији. 

Ту је и снажна медијска пропаганда усмерена на дискредитовање и демонизацију кинеског политичког система и владајуће партије.

Јалови и контрапродуктивни притисак?  

Проблем за Запад је, међутим, то што се сви наведени облици принуде примењују против Кине под разним изговорима још од пре почетка рата у Украјини.

То властима у Пекингу ставља до знања да су намере Запада неискрене и непријатељске, односно, усмерене на ометање економског и технолошког развоја Кине, те их наводи на помисао да ће њихово кажњавање и демонизација бити вршени у сваком случају, и независно од конфликта у Украјини. 

Даље, у неким областима, као што су развој технологије потребне за освајање свемира, дизајнирање и производња чипова или рад на усавршавању вештачке интелигенције, Кина је већ направила велике кораке у смањивању технолошке зависности од Запада, управо због санкција којима је била изложена. Она је тиме увећала отпорност на спољни притисак.

Још један је проблем то што је сасвим извесно и свима у Пекингу јасно да све политичке опције у Вашингтону виде управо Кину као највећи изазов политичко-економској хегемонији САД, као геополитичког супарника и војну претњу, а не потенцијалног партнера с којим је кроз сарадњу и међусобно уважавање могуће остварити обострани просперитет.

То властима у Пекингу не оставља простора да се надају детанту или отопљавању односа са Вашингтоном и продубљује њихову свест да у спољним односима, када су у питању велике силе, само на Русију могу рачунати као на добронамерног, односно, пријатељски настројеног партнера.

Економске санкције против Кине, наравно, штете и предузећима на Западу, али и тамошњем становништву, које своје економско благостање у доброј мери дугује широкој палети јефтиних кинеских производа који обуздавају инфлацију - пресецање њиховог дотока путем забрана увоза или увођења тарифа и квота проузроковало би крупне несташице. Поготово у часу када нарочито ЕУ пати због последица санкција Русији.

Штавише, ако се као основу за увођење санкција против кинеских и других компанија узима то да њихови цивилни продукти и услуге потенцијално могу наћи примену и у војним јединицама и производима или радним процесима војне индустрије, онда се буквално све, укључујући ту и игле, четкице за зубе и шрафове, може сматрати војном помоћи и поводом за кажњавање.

Уважавање моћније од присиле?

Упркос свему томе, Европска унија је поводом двогодишњице од почетка рата у Украјини управо објавила нови пакет санкција који предвиђа казнене мере против неколико кинеских, али и индијских, па и других предузећа (укључујући и нека из Србије).

Диктирање најмногољуднијој земљи света, која је реално (по паритету куповне моћи) и највећа економија планете, те највећи индустријски произвођач и извозник света, како она треба да се опходи према другим државама, и стално настојање да је се оцрни и казни, фундаментално је погрешан спољнополитички приступ.

Државе Запада, ако желе да Пекинг остане релативно неутралан, односно, не пређе на испоруке муниције и оружја Москви, уместо досадашње вишегодишње политике присиле требале би да пробају нови (за њих, чини се, револуционаран и јако тежак) рецепт у односима са Кином - уважавање њеног територијалног интегритета, политичко-економског система и права да води унутрашњу и спољну политику онако како жели.

Јер, то би учинило да се Пекинг економски и војно осећа сигурније и умањило његову потребу да сопствену безбедност везује за сарадњу с Русијом, те истовремено повратило његово поверење у политичке структуре Запада и охрабрило га да развија односе са њима.