Како су два најмоћнија светска царства 18. века пошла путем сукоба – културне разлике као узрок

Неки сусрети, може се рећи без претеривања, заиста су судбоносни.

Аудијенција енглеског Лорда Џорџа Макартнија, који се крајем лета 1793. године нашао на кинеском двору не би ли приволео владара најмногољудније и најбогатије земље света да отвори луке и дозволи да процвета трговина између, тада, два најмоћнија царства планете, по својим далекосежним последицама може се сматрати управо таквом.

Царство у којем Сунце никада не залази 

Тај дипломата и колонијални управитељ шкотско-ирског порекла, којем се приписује чувена фраза која описује територијални опсег ондашње Британске империје као "царство у којем Сунце никад не залази", на опасни, исцрпљујући десетомесечни пут за Кину упутио се почетком октобра 1792.

Макартни је носио поверљиво писмо суверена Уједињеног краљевства краља Џорџа трећег намењено цару Ћијенлонгу, за којег историчари данас верују да је управљао земљом у којој је живела трећина тадашњег човечанства.

Током шездесетгодишње владе тог дуговечног монарха из династије Ћинг, захваљујући ширењу узгоја кукуруза и кромпира, популација Кине се, сматра се, удвостручила, прешавши 300 милиона.

Штавише, "син Неба", титула коју су од давнина носили кинески владари, држао је под својом влашћу огромну територију, пространију од оне коју поседује данашња Кина.

Његово царство привлачило је Европљане уређеношћу, континуираним просперитетом и неисцрпним богатством.

И заиста, данас историчари процењују да је све до половине 19. века, када су је исцрпли унутрашњи рат и сукоб са западним силама, Ћинг Кина чинила половину укупне светске економије.

Узбуђење у Лондону

Отуд је разумљиво да су имућни племићи и двор у Лондону, и посебно амбициозна и крупна Источноиндијска компанија, у успостављању дипломатских и трговинских веза са Кином видели потенцијал за једну врсту економске ренесансе и нагло богаћење.

Логично је и да су сковали стратегију да изненаде и задиве кинески двор научним и технолошким достигнућима за која су сматрали да му нису познати.

Зато су, поред асортимана мачева, пушака, топова и минобацача, две китњасте кочије и богатих лустера, у поклоне кинеском цару укључили зидне сатове, дурбине, телескопе, "хемијске апарате", глобусе и велики, сложени планетаријум за чију израду је утрошено чак 30 година.

С тим у вези, посебно место у бројној британској мисији припало је астроному и природњаку Џејмзу Динвидију, који је требало да у Пекингу инсталира планетаријум, изврши демонстрацију коришћења разних уређаја и направа, попут хидрауличних пумпи и парне машине, и потом запањи домаћине летом у балону, који је био изумљен свега десетак година раније.

Један од његових визуелно привлачних научних трикова, био је топљење бакарних новчића усмереним снопом сунчевих зрака помоћу великог сабирног сочива. 

Британци су у Кину понели и портрете краљевске породице, слике битака на копну и мору али и сцена из свакодневног живота на острву. 

Експедицију састављену од више стотина морнара, војника, слугу, учењака и дипломата носила су два велика једрењака опремљена са чак 120 топова.

Почетак који обећава

Први контакт по искрцавању добро је прошао, јер кад је делегација Гордог Албиона досегла североисточну обалу Кине и била присиљена да остави иза себе своје прекоокеанске бродове с дубоким газом те робу и поклоне претовари у плитке кинеске џунке како би се Белом реком запутила ка престоници Пекингу, локалне власти и становништво снабдели су је са 20 говеда, по 100 оваца и свиња, као и хиљадама комада живине, те великим количинама свежег и сувог воћа, пиринча и брашна. 

Ревносни Макартни говорио је да успех мисије зависи од утиска који ће оставити и опомињао своје људе да због инцидената у обалском граду Кантону (Гвангџоу), који је служио као једина поморска капија далекоисточног царства за трговину са западним земљама, Кинези вероватно сматрају Британце најгорим од свих Европљана. 

Зато је тражио од посаде, послуге и војника да буду опрезни, пристојни и уљудни и тако поправе утисак, односно, убеде Кинезе у величину британске цивилизације.

Истовремено, претио им је да ако направе неки испад, неће моћи да рачунају на његову помоћ.

Слонови величине мачке и магични јастуци

По доласку у Пекинг, британског изасланика и његову делегацију чекала је церемонијална размена поклона.

Острвљани су донели текстилне производе од памука и вуне и допремили више сложених уређаја и машина којима су желели да демонстрирају технолошку развијеност и високи цивилизацијски ниво Уједињеног краљевства.

Њихов терет, дакле, састојао се од поклона и нешто узорака робе и технике који су требали да импресионирају другу страну, при чему је претпоставка била да ће права трговинска размена отпочети у будућности као резултат посете.

Међутим, традиционални кинески приступ успостављању дипломатског контакта био је да се, уз куртоазну примопредају поклона, одмах обави и размена робе.

Они су зато Британце засули мноштвом занатлијских рукотворина, уметнина и пољопривредних култура: тканинама попут свиле и сатена, стотинама лепеза, украсима од жада, комплетима порцелана, лакираним намештајем и значајном количином чаја најбољег квалитета. 

Када је схватио да Кинези дарују више него што је очекивао, шкотски племић се забринуо да ће његова делегација својим релативно скромним давањем оставити лош утисак, па је натерао бродске официре да му за одређену новчану накнаду уступе своје сатове и друге сувенире које су понели у Кину како би трговали за личну корист не би ли повећао број предмета предатих домаћинима у име краља. 

Макартнијеву бригу продубило је сазнање да је машта становништва у лучком граду Тјенђину, где је његова делегација ступила на тло, дарове које је носила обавила митским велом и очекивања подигла до нереалног нивоа – народ је причао да црвенокоси варвари из далеких земаља доносе минијатурне слонове величине мачке и магичне јастуке који спавача могу да пренесу на место о којем сања.

Гордост на обе стране

Лорд Макартни, дакле, био је савестан, озбиљан човек, који је схватао да од исхода посете кинеском двору зависи не само његова лична, већ и репутација читавог краљевства и народа, па није штедео труд их представи у најбољем светлу.

Но, када је по искрцавању сазнао дворски протокол и увидео да се емисари из других земаља, попут Кореје или Вијетнама, дубоко клањају кинеском цару тако што девет пута полегну по земљи, Макартни, којем се простирање по поду чинило претерано и понижавајуће, сместа је заборавио диктат да треба да остави добар утисак на домаћина. 

Британски изасланик је, наиме, био уверен да би, ако би поступио у складу с тим обичајем, унизио сопственог суверена и представио своје краљевство као вазалну земљу уместо као државу велике моћи и славе која је равноправна са кинеским царством.

Зато је затражио је да му се дозволи да цара Кине поздрави на исти начин као и сопственог владара - тако што ће клекнути једном ногом и лако се наклонити.

Штавише, чак је захтевао да неко од кинеских племића на сличан начин укаже пошту лику краља Џорџа трећег, чији је портрет донео са собом.

У Макартнијевој перцепцији било је истине у смислу да је на двору у Пекингу постојало очекивање да страни емисари себе и своје државе представе као подређене у односу на кинеског владара.

Ово стога што је Кина у то време (с пуно разлога) себе доживљавала као политички и војно најмоћнију земљу познатог света и колевку префињене цивилизације коју су прихватали и други народи, укључујући ту и оне који су се дрзнули да је нападну. 

И заиста, управо за време владе цара Ћијенлонга и, претходно, његовог оца Јонгџенга, Кина је стекла нове поседе на Тибету и у централној Азији и, с обзиром да је у свом саставу имала и читаву Монголију, територијално гледано, била на врхунцу моћи.

Културни и политички неспоразум

Ипак, остаје чињеница да су Британци могли да, у складу са (конформистичком) пословицом "Када си у Риму, понашај се као Римљанин", заузму прагматичан став и прихвате да укажу почаст домаћину као и сви други, онако како прописује кинеска култура и дворска етикеција.

Поготово што тај ритуални чин није имао обавезујући карактер, односно, није значио пристанак на уступање територија, људи или богатства, већ је просто представљао куртоазију и форму, што су Макартнију признале саме бирократе пекиншког двора.

Такође, други Европљани, попут Португалаца и Холанђана, већ су се били повиновали кинеским нормама у вези одавања почасти цару, његовим изасланицима и едиктима.

Енглески посланици су, написао је Макартијева десна рука лекар Џорџ Стонтон, били уверени да ће их цар током пријема због кршења протокола дочекати мрачног лица.

Али, то се није десило – велики владар је деловао смирено и чак исказао симпатије према Стонтоновом сину, дечаку од 12 година.

Он је током дугог пута учио кинеске фразе од преводилаца које је експедиција унајмила у Напуљу, будући да нико у Енглеској тада није говорио тај далекоисточни језик, и њима придобио наклоност сина Неба, који му је, обрадован, на лицу места дао мали поклон.

Острвљанима се тако испрва учинило да су избегли крупан дипломатски и политички скандал. 

Но, то је била илузија.

Они нису били свесни да је тада доминантна (конфучијанска) етика налагала учтивост у опхођењу према другима као кључни елемент у практиковању суштински важне врлине људскости, те да се морални императив да се руководи том врлином и не преда слепом гневу нарочито односио на просвећеног владара.

Цар веран тим културним нормама стога не би показао емоције као што су незадовољство или бес, поготово не на груб и очигледан начин, већ би током пријема или аудијенције носио маску уздржаности и прибраности.

Увреда због које нису успостављени међудржавни односи

И заиста, мада то није одао понашањем, цар Ћијенлонг, који је Британце дочекао у Манџурији, одакле је његова династија водила порекло, јесте схватио као надменост и увреду то што Макартни није поступио у складу с прописаним дворским протоколом.

Такође, иритирало га је и то што су се они наметали да презиме у кинеској престоници и планирали да за то време наставе с контактима с двором.

Мада им није одузео поклоне који су им били предати пре Макартнијевог несрећног геста, нити их физички казнио, искусни осамдесетдвогодишњи владар наредио је да се Британцима ускрати даље гостопримство и дао им само два дана да се спакују и напусте Пекинг.

То је, с обзиром на велику количину терета и сложеност направа који су они поседовали, у пракси значило панично, понижавајуће повлачење уз значајну штету по предмете и робу коју су донели и добили. 

Цар Ћијенлонг своје незадовољство британским изасланством преточио је и у шкрти, пркосни одговор њиховом владару, који је био формално затражио успостављање дипломатских веза ради развоја трговине и међусобног упознавања две велике цивилизације. 

Наиме, ласкаво и пријатељско писмо Краља Џорџа трећег, у којем он Кину описује као пространо, многољудно царство које је остварило просперитет вредан дивљења и, на основу извештаја да кинески владар важи за мудрог и праведног вођу, тврди да цар Ћијенлонг заслужује да живи вечно, с латинског су превели католички мисионари при двору у Пекингу.

Они су, свесни културолошких разлика и очекивања цара, прилагодили стил и садржај те посланице тако што су унели хонорифични језик и појачали хвалу за сина Неба, те уклонили речи које су могле бити протумачене као ароганција. 

Упркос томе, Ћијенлонг је хладно узвратио да га "не интересују чудни и скупи предмети", да Кина има све што јој је потребно и да не вреднује необичне предмете, макар они били и ингениозни, те јој стога "не треба ништа што Ваша земља може да произведе." 

Он је тако практично ставио тачку на даљи развој односа са Уједињеним краљевством, иако га је Макартнијева мисија заправо заинтригирала својим направама, укључујући ту и узорке ватреног оружја.

Узорни владар

Јер, цар Ћијенлонг је, сматрају историчари, из идеолошких и културних разлога одглумио не само смиреност током аудијенције, већ и незаинтересованост за енглеске машине и телескопе, односно, европску технологију и цивилизацију уопште. 

Он је, у ствари, на свом двору упошљавао тридесетак клерика из Француске, Италије и Португалије, који су му служили као астрономи, картографи, математичари, сликари, тумачи западне културе и саветници за међународне односе, те поседовао завидну колекцију од 70 енглеских зидних сатова.

Заправо, европски изуми су га толико фасцинирали да је посветио неколико песама чудесним телескопима и лепоти западњачког стакла. 

Штавише, он је поменутим свештеницима дао у задатак да дискретно проуче Динвидијева механичке и оптичке направе.

Када је тврдио да га не занимају необични страни предмети цар Ћијенлонг се, заправо, руководио још једним конфучијанским идеалом записаним у древној "Књизи докумената", која је прикупила поуке и примере узорног понашања мудрих владара прошлости: да ће странци сами доћи оном краљу који стране ствари не сматра вредним и да ће његов сопствени народ бити уз њега и миран ако цени оно што је стварно драгоцено.

Со на отворену рану

И ако је након поменутог негативног одговора било икакве наде да се став кинеског цара може променити, јадни, неспретни Макартни ју је одмах покопао. 

Јер, када је примио званични одговор кинеског суверена на писмо краља Џорџа Трећег, у часу када још није имао превод, Макартни се дрзнуо да упути нову поруку Ћијенлонгу, у којој је у име свог владара тражио посебан царински третман за британске трговце у Кантону, захтевао да се њима дозволи приступ и другим кинеским лукама, као и да се његовој земљи да на коришћење једно од острва уз кинеску обалу као упориште за снабдевање бродова, утовар, истовар и складиштење робе. 

Наравно, нова објава кинеског цара била је још рескија.

У њој је стајало да Кина има свега у изобиљу, те да она никада није трговала са иностранством зато што јој нешто недостајало, већ зато што су њени производи, као што су чај, порцелан и свила, били неопходни државама попут Велике Британије које их немају. 

Двор у Пекингу, дакле, допушта трговину у Кантону из своје великодушности, чисто да би земље као што је Уједињено краљевство могле да задовоље своје потребе и уживају у добробитима које пружа кинески вишак у производњи.

Дипломатска срамота са великим последицама

Тако, мада су главе обе државе, чини се, биле заинтересоване за достигнућа оне друге цивилизације и иста ценили, непознавање културних разлика и кинеске филозофије, те гордост и наивност вође енглеске делегације испречили су се пред успостављањем плодних, обострано корисних односа.

Критичари феудалне инертности династије Ћинг, која није на време схватила потребу да се земља реформише и модернизује, рекли би и да је кинески владар био спутан конфучијанским идеолошким оковима који су га омели да у потпуности схвати могућности и предности које је увоз британског челика, ватреног оружја или уређаја попут парне машине могао да донесе његовој земљи.

Ипак, он вероватно није могао другачије да поступи с обзиром на јавну увреду коју је претрпео од британских изасланика.

По повратку у земљу, љути и очајни Макартни је кроз карикатуре и сатиричне песме јавно исмеван због краха своје скупе мисије на Далеки исток. 

Он не само што није успео да приволи кинески двор да пристане на редовне дипломатске везе и ширу трговину, већ је практично затворио врата за даљи развој конвенционалне размене, па је тканине и механичке уређаје које је Уједињено краљевство нудило преко својих трговаца у околини Кантона брзо засенио опијум, узгајан у Бенгалу и другим крајевима британске Индије. 

Наиме, у Енглеској су све траженији били кинески чај и порцелан, а почетком 19. века, када су Наполеонове трупе заузеле највећи део Европе, трговина с Кином је постала још већи приоритет за Лондон.

Чај је већ био постао национално пиће и 1790. године, пред мисију лорда Макартнија, Велика Британија је годишње трошила великих 1,77 милиона ондашњих фунти за његов увоз.

С обзиром да Кинези заиста нису потраживали у већој мери ништа од онога што су нудили енглески трговци, бартер је био готово немогућ, па су Британци били присиљени да троше пуно сребра за кинески чај и друге производе.

Отуд се квалитетни опијум из Индије наметнуо као артикл који би могао да им помогне да коригују тако настали новчани дефицит.

Потоњи Ћинг владари, цареви Ђаћинг и Даогуанг, добро су схватали поражавајуће ефекте опијумске зависности на људско понашање и здравље, јер су исте могли лично да запазе код својих дворјана.

Јасно им је било и да подмићивање које је пратило кријумчарење и дистрибуцију опијума озбиљно урушава државни апарат.

Зато су настојали да ту супстанцу забране и обуздају њен увоз.

Ти њихови покушаји навели су британске трговце подно Кантона да затраже војну интервенцију своје владе.

Тако је дошло до Првог и Другог опијумског рата (1839-1842, 1856-1860), у којима су надмоћни енглески бродови наоружани тешком али прецизном артиљеријом разорили кинеске обалске градове и заједничка англо-француска експедиција заузела Пекинг, наметнувши двору управо оне услове које је Макартни захтевао још 1793. године: трговинске повластице, отварање најпре пет, а онда и свих других кинеских лука за трговину с Великом Британојом, те уступање једног острва (Хонгконга) за оснивање њене колоније.

С Првим опијумским ратом почео је период у Кини познат као "век понижења", столеће у којем су ту државу слабиле и парчале западне силе на челу с Великом Британијом и јапански окупатор.

Замишљање ситуација које су могле да буду али нису је незахвално, па и бесплодно.

Но, ипак, тешко је не упитати се каква је могла бити историја британско-кинеских односа, Азије, па и света да је Макартнијева делегација имала више слуха за оно што се од ње тражило у Пекингу у смислу церемоније и дворског протокола. 

Односно, намеће се питање да ли би два најмоћнија царства 18. века у том случају пошла путем мира и просперитета уместо трвења и рата, чије се последице у форми међусобног неповерења и геополитичке конфронтације осећају и данас?