Следећа фаза рата у Гази – пун упад војних снага Израела или чак војна окупација

Гостујући у Дневнику РТС-а, виши истраживач Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП) објашњава да се рат Израела против Хамаса до сада одвијао као низ артиљеријских и ваздушних напада против Газе. Уследила је, каже Вуксановић, политика војних упада са Израелским одбрамбеним снагама.

"Међутим, сада је питање свих питања, наравно, да ли ће оно што иде сада заправо бити покушај да се са пуним упадом израелских војних снага победи Хамас или да се чак проба потенцијално и војна окупација над тим делом територија. Међутим, као што ми сада видимо, то није баш више толико слатко за Израел. Рецимо, протекла 72 сата израелска војска није уопште напредовала у граду Кан Јунис, што је био град у којем су се водиле борбе након оног кратког хуманитарног примирја везаног за таоце", каже Вуксановић.

Уредник портала Око Момир Турудић дипломатски притисак на Израел за прекид ватре види као, пре свега, вербални.

"Од стране највернијих савезника Израела у овом рату, пре свега САД, стижу позиви на уздржаност, стижу позиви на некакво хуманитарно примирје, и то је краткотрајно али, реално гледано, по ономе што видимо на терену, подршка Израелу од стране Вашингтона, Лондона, Берлина је на неки начин апсолутна. Тако да мислим да уопште нема говора о некој дипломатској изолацији. Вероватно ће се усвајање одлуке у Савету безбедности попут ових које су предложене одвијати на исти начин, односно бити одбијене, а питање је колико уопште те резолуције на терену, односно у овом рату, имају заиста смисла, односно колико ће бити примењене", каже Турудић.

Америчка и израелска унутрашња питања

Вуксановић сматра да Израел апсолутно не може да допусти кризу у односу са Вашингтоном, с обзиром на степен економске и војне помоћи које добија од њега. И Вашингтон би, објашњава, хипотетички имао веома убедљиве полуге утицаја на понашање Израела и могућност да га примора да промени то понашање:

"Међутим, ми видимо да се, сем повремених реторичких излива, које позивају на опрез, то не претвара заиста у опипљив покушај да се утиче на понашање Израела."

Мотив је, како се тумачи, унутрашња политика у Вашингтону где у време када се приближавају председнички избори нико није вољан да иде супротно израелским интересним групама.  

"Ако погледате истраживање јавног мњења, 51 одсто Американаца од 18 до 24 године сматра да су напади Хамаса почетком октобра делимично оправдани положајем Палестинаца, а тај став дели и 48 одсто Американаца доби од 25 до 34 године. Видимо, ипак, да ту постоје неке напетости у смислу генерацијских разлика, да нове генерације Американаца имају много мање ружичаст поглед на израелско-палестински сукоб него старе генерације", наводи Вуксановић.

Нетанјахуова влада у којој је као коалициони партнер ултраконзервативни, чак и радикални, идеолог Итамар Бен Гвир који је био и министар за националну безбедност, није одиграла баш малу улогу у трагедији која се десила. Привремено, премијер Нетанјаху још увек има оно што би Американци назвали ефекат окупљања око заставе, где се старе поделе забораве и где се сви у знак солидарности у време кризе окупе око вођства. Али, како нас израелска политичка историја учи, каже Вуксановић, то веома брзо ишчезне и премијери који имају овакав фијаско, као што га има премијер Нетанјаху, веома често нестану.

Вуксановић као кључни проблем за мировни процес види пораст ултраконзервативне јеврејске популације – сада ултраконзервативни Јевреји чине 13 одсто становништва Израела. До 2030, можда и мало касније, рачуна се да ће чинити 30% популације и бити веома моћно гласачко тело које ће, како наводи, бити унутрашња препрека за било какав израелско-палестински мировни споразум.

Западна обала кључа

Уредник портала Око Момир Турудић наглашава да вести из Газе углавном покривају вести са Западне обале, али оне уопште нису добре. Напетост на Западној обали расте из дана у дан, жртава је све више, израелске рације, уништавање кућа, масовна хапшења, чак и бомбардовања појединих делова и самим тим то доводи до неког логичног ефекта. Да, скоро се заборавило да је у великом порасту и напад израелских досељеника на Палестинце који тамо живе. Била је чак и позива да се, на пример, уведу санкције неких западних држава за досељенике са Западне обале који изводе такву врсту напада.

"Све то говори да напетост на Западној обали расте и да је то нека врста темпиране бомбе јер колико год се причало о Гази, односно о појасу Газе и ономе шта ће бити ‘дан после’ за Газу, можда и веће питање шта ће бити са Западном обалом и Источним Јерусалимом. А што се тиче подршке Хамасу која расте, она је на неки начин логична с обзиром на све то што се дешава. Западна обала је, за разлику од Појаса Газе, важила за неку врсту умеренијег дела палестинске самоуправе", каже Турудић.

Решење се не назире, каже Турудић, нити о том решењу говоре израелски званичници, почев од премијера па надаље. 

Војна управа Појасом Газе је, оцењује Вуксановић, болна израелска дилема јер је израелска војска, како сматра, најубојитија и најефикаснија војска на Блиском истоку. Али, не треба заборавити да је та војска ипак обучена за маневарско ратовање на отвореном терену. А урбано ратовање је, као што је рецимо научила и руска војска у првим месецима неуспелог покушаја да се смени влада у Кијеву, најболнији тип ратовања где веома често предности које имате као конвенционална армија може лако анулирати страна која вам пружа отпор.

"Шта ћете да радите са тих 2,3 милиона људи који живе на густо насељеном терену? То је потенцијално чак можда и најгушће насељена област на планети, после града Лондона, где 2,3 милиона људи живи на територији мањој од 400 км? Шта ћете ви радити са њиховим социјалним и јавним услугама када се, на пример, узима да ови напади уништавају болнице и сву другу инфраструктуру неопходну за функционисање локалног становништва", каже Вуксановић.

Напади јеменских Хута на бродове у Црвеном мору

Нападе јеменских Хута на бродове у Црвеном мору Вуксановић види као непредвиђену последицу тренутног сукоба у Гази, која показује да може веома лако да се прелије. То не мора нужно да значи да се друге земље укључују, али може да се деси да дође до активирања на неком другом пољу, као што се сада види са том ситуацијом око Црвеног мора и Јемена:

"У овом случају, кад ме питају о распоређивању америчких, поморских или других, чак и неки говори о европским снагама, то јесте више питање Црвеног мора и тог поморског пролаза. То није питање више израелско-палестинског сукоба, нити питање регионалне безбедности на Блиском истоку. То је, заправо, питање глобалне економије јер је то једно од глобалних чворишта за поморску трговину. Значи, само ће тако да се настави овај сукоб."  

Дипломатске активности тренутно нису видљиве, каже Турудић, али их сигурно има. Ако већ говоримо о Хутима, онда је права адреса Техеран за било какве преговоре и разговоре о томе.

"Ако ти преговори постоје, а сигурно постоје, треба да се одвијају у Катару, да је Доха била, и још увек је, место у коме се преговара о свему што се тиче овог сукоба, а то ће се сигурно односити и на ово што се дешава са Хутима. Катар је земља и Залива, која има убедљиво најбоље односе са Техераном. Тако да било каква деескалација сигурно неће искључити Техеран као главног актера тога јер ово јесте посреднички рат – то што се дешава у Црвеном мору и што раде јеменски Хути. И у томе ће Доха одиграти велику улогу, као што је и до сада", каже Турудић.

По свему што се види, закључује, нема никаквих назнака да ће се овај рат завршити скоро и то "пола пута" можда је чак и превише оптимистично у односу на оно што се дешава и на оно што ће се дешавати.