Кинеска дилема – војни савез са Русијом или не

Кинески министар одбране Ли Шангфу управо је окончао шестодневну посету Москви и Минску. Министар Ли најпре је присуствовао раду 11. Московске конференције о безбедности, да би онда отпутовао у Минск, чиме је одговорио на позив својих руских и белоруских колега, министра одбране Сергеја Шојгуа и Виктора Хрењина.

Кинески министар је посетио руску престоницу и у априлу ове године, што је била његова прва званична посета страним земљама од ступања на функцију.

Зато је јасно зашто се ова августовска посета у страним медијима, укључујући америчке, нарочито у контексту руске интервенције у Украјини, једногласно оцењује као даље продубљивање војнополитичке сарадње двеју земаља у односу на државе Запада, које не крију намеру да војно и економски обуздају и ослабе и Москву и Пекинг.

Као једна врста суште војнополитичке супротности, као потпуно супротни пол у ономе што несумњиво изгледа као блоковска подела света, истовремено у Кемп Дејвиду је одржан сусрет лидера САД, Јапана и Републике Кореје, вишедеценијских војнополитичких савезника који последњих година јачају војну сарадњу и координацију ради парирања растућој кинеској моћи на Далеком истоку и здушно пружају моралну, политичку и материјалну подршку режиму на Тајвану у његовом настојању да се одупре економским и другим импулсима за зближавање с Пекингом.

Интензивирање руско-кинеских војних вежби

Прошлог месеца кинеске и руске морнаричке и ваздухопловне снаге извршиле су заједничку вежбу у водама и ваздушном простору Јапанског мора. Кинески ратни бродови, заједно са руским, пре неколико дана су се у формацији састављеној од 11 пловила упутили у Пацифик са севера, путањом која их је водила покрај америчких острва из Алеутског ланца, који се од Аљаске протеже према полуострву Камчатка.

Такође, азијски медији су прошлог месеца јавили да су две руске фрегате опажене источно од Тајвана, на страни острва која је даље од матице Кине, у простору којим деценијама нису пролазиле. Значај те пловидбе руских бродова лежи у томе што, тумаче азијски коментатори, она представља подршку кинеским војним напорима за окруживање Тајвана.

Наиме, од злогласне посете Ненси Пелоси Тајпеју, која је у Пекингу протумачена као грубо кршење суверенитета Кине над Тајваном и политичка подршка де факто независности тог острва, кинеска морнарица и ваздухопловство, нарочито беспилотне летелице, изводе маневре који представљају испитивање одбране на даљој, пацифичкој обали Тајвана, односно, вежбу за опкољавање (и блокаду) тог острва.

С друге стране, бројни су докази о настојању Вашингтона да онемогући јачање економског, политичког и војног утицаја матице Кине на Тајван. Ту су посете високих америчких парламентарних званичника том острву, угошћавања тајванске председнице Цај Ингвен у САД, крупне испоруке америчког наоружања тајванској армији и демонстративне пловидбе америчких носача авиона кроз Тајвански мореуз и Јужно кинеско море.

Не треба изоставити ни изјаве председника Џозефа Бајдена о томе како ће САД војно бранити Тајван и говор бившег председничког саветника за националну безбедност Џона Болтона у Тајпеју у којем је рекао да је његова земља одавно требало да званично призна Тајван као независну државу.

Томе треба додати и недавне посете Тајпеју бивших премијера велике Британије и Јапана, Лиз Трас и Таро Асоа, у којима су они мање или више отворено изразили спремност својих земаља за одбрану Тајвана од евентуалне кинеске војне интервенције и бројне војне заједничке вежбе САД, Јапана, Аустралије и европских чланица НАТО, попут Велике Британије, Немачке, Француске и Италије у водама недалеко од кинеске обале.

Два основна разлога за држање (формалног) одстојања од Москве

Судећи по извештавању хонгконшких медија, упркос свему наведеном, па и чињеници да су у заједничком саопштењу издатом пред почетак Зимске олимпијаде у Пекингу 2022. године поводом посете председника Владимира Путина Пекингу, само три недеље пред отпочињање специјалне војне операције у Украјини, односи између Кине и Русије окарактерисани као стратешко партнерство без граница, многи кинески аналитичари и данас нису вољни да војну сарадњу са Русијом назову "савезом" и војнополитичку ситуацију у свету схвате као блоковски сукоб САД и њених савезника са једне, и Кине и Русије са друге стране.

Они тврде да фокус кинеске политике треба да буде на даљем економском развоју и поновном уједињењу или реинтеграцији Тајвана под оквир државе, а не на стварању војнополитичког савеза хладноратовског типа. Поготово не сада, током трајања рата у Украјини, јер би то могло оставити погрешан утисак да Пекинг подржава руску интервенцију у тој земљи или га чак обавезати на директну војну помоћ Москви.

По њима, Кина не треба да буде виђена као савезник Русије у рату у Украјини бар из два конкретна разлога. Један је политички – Пекинг не треба да буде схваћен као да подржава нарушавање територијалног интегритета суверених земаља, јер би му тако нешто причинило велику политичку штету на међународној сцени, нарочито међу земљама у развоју, где (углавном) важи за државу која се не меша у унутрашња политичка питања, не поставља идеолошке услове за економску сарадњу и не руши међународно право.

Други је економски, јер би успостављање војнополитичког савеза са Русијом проузроковало нове санкције Запада и довело до повлачења страног капитала из земље, губљења тржишта у иностранству, итд. Мада трговина између Кине и Русије цвета и износи преко 200 милијарди долара годишње, кинеска размена са САД прелази 600, а са Европском унијом 800 милијарди долара.

Поједини кинески коментатори чак отворено кажу да, мада је то разумљиво, с обзиром на ситуацију у којој се налази, Русија настоји да себе прикаже као вођу антиимперијалне и антиколонијалне борбе против Запада и с тим у вези оформи антизападни блок, што не одговара интересима Пекинга, који би зарад економског развоја и просперитета земље требало да задржи релативно добре економске односе са Западом.

Пекинг, кажу они, не прижељкује биполарни свет у којем се сукобљавају Запад с једне и његови противници с друге стране, већ мултиполарни поредак у којем свако штити своје интересе и сарађује са другим актерима на обострану корист.

Савезништво без формалног савеза?

Ипак, истина је да су две државе, због притиска који трпе од Запада и његових азијских савезника, упућене једна на другу, не само у економском, него и у војном смислу. Извесно је да Кини, која се суочава са све снажнијом координацијом САД, њених азијских савезника (Јапана, Јужне Кореје и Филипина), Аустралије, Новог Зеланда, Канаде и европских чланица НАТО-а у размени обавештајних података и војних технологија, осматрању, патролирању и размештању наоружања, муниције и трупа у азијско-пацифичком региону, треба војна подршка Русије у надзору и праћењу покрета противника.

Зато ће бити интересантно видети који су резултати најновије посете кинеског министра одбране Лија Москви и да ли ће се, упркос изостанку званичне, формалне карактеризације војнополитичке сарадње две земље као "савеза" или "блока" и политичким компликацијама по Пекинг које проистичу из руске интервенције у Украјини, практично савезништво Русије и Кине наставити да се продубљује на конкретан начин.