Да ли је Тајван вредан рата између суперсила

Јавност у Источној Азији, где су се последњих месеци тензије око Тајвана примириле, ових дана поново је узнемирила медијски тенденциозно пренета порука америчког генерала ваздухопловства Мајкла Минихана својим подређенима да има осећај да ће рат за Тајван избити до 2025. године и да амерички војници у том региону треба да се припреме да, ако затреба, нанесу пораз Кини.

Порука објављена у важном америчком гласилу Вашингтон посту, оцењују поједини аналитичари у Источној Азији, намерно је презентована како би пажњу америчке јавности поново усмерила на тајванско питање.

Аналитичари сматрају да је циљ да се политичке структуре у Вашингтону подстакну да умање војну помоћ Украјини и сачувају ресурсе потребне за предстојећи (евентуални) окршај са азијским дивом Кином, коју пуно америчких стратега, због њеног економског и демографског потенцијала, виде као много озбиљнију претњу по превласт САД у свету од Русије.

Претње ратом у Источној Азији које последњих месеци долазе из Вашингтона, међутим, наилазе и на известан (релативно мали) отпор америчких синолога, економиста и појединих војних коментатора.

Они тврде да Тајван није вредан окршаја који би могао да изазове глобални економски хаос, проузрокује значајне жртве међу америчким војним особљем и лако ескалира у регионални сукоб који би укључио земље које су одскочне даске за америчке трупе: Јапан, Филипине, па можда и Републику Кореју.

Отуд се поставља питање колико је Тајван, заправо, важан у геополитичком смислу и да ли је заиста вредан сукоба највећих светских сила.

Значај Тајвана – поглед из Пекинга

Гледано из Кине, права вредност Тајвана лежи више у културној и историјској сфери, односно, у поновном успостављању територијалне целовитости земље и уједињењу идеолошки подељеног народа, него у његовом геополитичком значају који, наравно, није занемарљив.

Наиме, присуство на Тајвану омогућило би кинеској армији чвршћу контролу над поморским путевима којим се крећу нафта и друге сировине и материјали потребни кинеској економији и бродови накрцани њеним извозним артиклима.

С тог острва надзор делатности америчких и јапанских снага у ланцу Рјукју, чија је највећа копнена маса војним ефективима тешко оптерећена Окинава, био би знатно олакшан, а Кина би добила велику предност када је у питању упућивање војних пловила и летелица у простор око сићушног архипелага Сенкаку (кинески Дјаоју), који је под јапанском управом и лежи на огромним резервама природног гаса и нафте недалеко од Тајвана.

Даље, постављање савремених радара на моћне планинске масиве на Тајвану, где чак 165 планина прелази висину од 3.000 метара, омогућило би одличан преглед западног дела Тихог океана, Источног и Јужног кинеског мора.

Луке на пацифичкој обали острва пружиле би кинеској морнарици прилику да се отисне дубоко у Тихи океан уз осетно мањи логистички терет него што је до сада био случај.

Пресечен ланац америчких острвских база 

Запоседање Тајвана значило би и да је кинеска армија пресекла до тада непрекинути ланац америчких острвских база које се протежу у смеру север-југ целом дужином источне обале азијског континента и ослабила војни притисак који САД и њени савезници кроз њих остварују на Кину.

Као и за Вашингтон, и за Пекинг Тајван има велику економску важност, пре свега јер је он највећи светски снабдевач полупроводницима, нарочито најсофистициранијим чиповима који налазе примену у серверима и суперкомпјутерима.

Та позиција, међутим, последњих месеци почиње да еродира, будући да су у страху од војног сукоба на Тајвану, владе САД, Републике Кореје, Јапана, па и Кине и Европске уније формулисале нове, колосалне програме улагања у сопствене индустрије полупроводника, услед чега би у наредних пет година удео Тајвана у светској продукцији тих есенцијалних компоненти електронских уређаја требало да драстично опадне.

Значај Тајвана – поглед из Вашингтона

Војно гледано, Тајван је несумњиво важна карика у дугом ланцу америчких база оформљеном још крајем Другог светског рата и током сукоба на Корејском полуострву почетком педесетих, који се протеже од Јапана на северу, преко Јужне Кореје и Тајвана, до Филипина на југу, а који је успостављен да би обуздао ширење војнополитичког утицаја комунистичких Совјетског Савеза и Кине на азијско-пацифички регион (Тихи океан и Источну Азију).

Дакле, ако државни и војни врх у Вашингтону сматрају да њихова земља треба да контролише читав Пацифик и држи у шаци економски најдинамичнији део света – Источну Азију, иако се она налази на чак око 11.000 километара далеко од матице САД, онда долазак Тајвана под власт Пекинга јесте осетан губитак за САД.

Тајван, међутим, реално, нема значај какав му придају Џон Болтон и други републикански неоконзервативци. Они тврде да би његов пад у руке Пекинга отворио врата за низ насртаја на друге острвске земље, омогућио Пекингу да загосподари целим Пацификом, те да би убрзо потом присуство кинеских бродова и подморница уз обалу Калифорније постало свакодневица, а свету запретила кинеска (ауторитарна) доминација.

Остављајући по страну чињеницу да је присуство америчких носача авиона на неколико десетина километара од кинеске обале свакодневица за ту земљу већ готово читав век, тај аргумент не узима у обзир битан стуб досадашње кинеске политике који се огледа у релативном немешању у унутрашњу политику других земаља и настојању да се допринесе њиховом економском развоју и богаћењу како би оне у будућности биле још веће муштерије кинеске робе, капитала и услуга.

Она додуше има основа у смислу да је јасно да Кина, осим Тајвана, има амбиције да оствари контролу над Јужним кинеским морем, те да се настојање најмногољудније земље света да физички овлада тим морским пространством може сматрати експанзионистичким.

Какве су амбиције Кине 

Ипак, видно је да су амбиције Кине ограничене на просторе који су у прошлости били њен део, да су регионалне, а не глобалне природе и да, када би Пекинг пожелео да стави под своју контролу читав Пацифик и оствари планетарну хегемонију налик америчкој, да би му за то требалo стотине војних упоришта широм света, које он нема и за чије успостављање би му биле потребне деценије.

Зато су алармантне изјаве да би пад Тајвана довео до домино ефекта или ланчане реакције након које би Пекинг, који тренутно има само једно логистичко војно упориште у иностранству, овладао светом претеране и сензационалистичке, мада јесу искрен израз страха дела естаблишмента у Вашингтону да се доба глобалне премоћи њихове земље ближи крају и одбијања да се прихвати мултиполарни поредак.

Наравно, могућ је аргумент такође приметан у западној штампи да ће се кинески релативно блажи став и наступ према другим државама променити и постати отворено империјалистички када се она докопа Тајвана и одгурне америчке војне снаге од своје обале, али он је изразито спекулативан, представља пројекцију сопственог неоколонијалног менталитета на другог и не узима у обзир културолошке разлике између кинеских и западних елита, те чињеницу да је стратегија неусловљавања инвестиција и економске сарадње идеологијом и силом добитна комбинација која је Кину добро служила протеклих деценија, те да су руководиоци у Пекингу добро свесни да би њено напуштање отежало спољнополитичке односе и тиме даљи економски развој и просперитет земље.

Ко је и зашто за рат или против рата на Тајвану

Рат за Тајван би теоретски могао Вашингтону да послужи као једна врста Украјине Далеког истока, односно, као поприште за економско и војно исцрпљивање Кине, које би дало изговор за њену даљу демонизацију, продубљивање економских санкција које већ спроводи против ње, јачање политике економског раздвајања западних држава од кинеског тржишта и повећање издвајања за војску у САД и њиховим савезницама.

У том сценарију Тајван би функционисао као повод за општи економски удар Запада на Кину и њену политичку дестабилизацију изазивањем народног и унутарпартијског незадовољства услед погоршања животног стандарда или неуспеха евентуалне војне интервенције против Тајпеја. Та могућност изазива и највећу забринутост и осећај несигурности у Источној Азији.

Ипак, поједини западни аналитичари указују да би кинеска армија својим богатим арсеналом балистичких и крстарећих ракета, а нарочито оним хиперсоничним, могла да америчкој морнарици и маринцима причини велике губитке, и да би рат парализовао трговину у азијско-пацифичком региону, што би на обим и значај кинеске, јапанске, јужнокорејске и тајванске економије имало погубан утицај по светску економију и довело до тешких несташица, снажних инфлаторних кретања, незапослености и политичке турбуленције широм планете.

Они зато сматрају да извештаји попут оног Вашингтон поста, али и изјава америчког председника Џозефа Бајдена да ће његова земља војно заштитити Тајван, нису израз истинске жеље да се пође у рат зарад тог острва које Кина сматра својом неотуђивом територијом, већ покушај да се оштром реториком Пекинг одврати од евентуалне помисли да на њему војно интервенише.

По тој школи размишљања, Сједињеним Државама заправо највише одговара статус кво – ситуација у којој оне, подижући тензију кроз посете америчких и других западних парламентараца и министара Тајвану и користећи љуту реакцију Пекинга на те провокације као изговор, повећавају продају оружја том острву од 23 и по милиона становника, постепено шаљу све већи број својих војних инструктора и врше притисак за његово економско раздвајање од матице Кине.

Потпиривање страха у режији медија 

У том смислу и америчка теза да би Кина могла да војно нападне Тајван најкасније до 2027. године када истиче трећи и вероватно последњи мандат председника Си Ђинпинга, која се заснива на његовој наводној жељи да као ујединитељ постане непобитно највећи лидер у историји комунистичке Кине и чињеници да кинеска армија већ поседује довољне капацитете за ефикасан удар по том острву, чини се театралном, исто као и стално потпиривање страха на Тајвану и у Јапану које режирају амерички званичници и медији тврдњама да интервенција Русије у Украјини охрабрује Пекинг да учини исто на Тајвану.

Јер, већи војни сукоб попут темељног бомбардовања или инвазије је сигурно најмрскија опција за кинеско руководство пошто би такав развој догађаја на Тајвану вероватно проузроковао вишедеценијску мржњу према матици, уништио економију острва и суштински представљао братоубилачки рат.

Осим тога, Кина за притисак на власти на Тајвану има више других, мекших опција, као што су заузимање малих острва која су под контролом Тајпеја али се географски налазе на само неколико километара од обале матице, далекометни удари ограничени на војне инсталације и нарочито поморска блокада, евентуално у координацији са политичким деловањем прокинеских елемената унутар Тајвана.

Зато, нити је рат на Тајвану неизбежан, нити га власти у Пекингу прижељкују како многи амерички политички коментатори и медији сугеришу. Томе треба додати да ни Тајван, иако врло вредан, није од пресудне геополитичке важности за САД да би се његовим покретањем ризиковало рапидно сиромашење десетина милиона људи широм планете, укључујући ту и милионе америчких грађана, а да ни не говоримо о могућој нуклеарној конфронтацији две велике силе.