Нервоза у Сеулу, нови позиви за нуклеаризацију Јужне Кореје

Председник Републике Кореје Јун Сук Јол раније ове недеље изјавио је медијима у својој земљи да је све теже убедити јавност да ће САД својим нуклеарним кишобраном заштитити Јужну Кореју од евентуалног нуклеарног напада са севера Корејског полуострва.

Ова изјава у Источној Азији се тумачи као позив Сједињеним Државама да учине више када је у питању одбрана педесетједномилионске далекоисточне државе. Она, иако поседује одлично опремљену и увежбану армију, не поседује нуклеарно оружје и када је у питању одвраћање евентуалног непријатеља већ деценијама се ослања на тзв. амерички "нуклеарни кишобран", односно, на премису да ће је САД заштитити својим нуклеарним оружјем у случају да је њен опстанак угрожен.

Наиме, политички и војни врх Јужне Кореје последњих месеци све гласније изражавају сумњу да би САД биле вољне да заиста употребе своје нуклеарно оружје да би заштитиле њихову државу у случају рата са Северном Корејом, јер је та комунистичка земља успешно развила интерконтиненталне ракете са нуклеарним бојевим главама које могу да досегну читаву територију САД и тиме би Вашингтон ризиковао да и сам буде мета термонуклеарних бомби ако би се умешао у конфликт између две Кореје.

Односно, значајна нуклеарна претња из Северне Кореје, брину политичари и војници јужно од 38. паралеле, могла би да наведе САД да се уздрже од употребе свог нуклеарног оружја против Пјонгјанга и тако "зарад Сан Франциска жртвују Сеул".

Зато влада председника Јуна, који је на кормило државе дошао у мају прошле године и који је као конзервативац познат по свом изразито јаком антикомунистичком ставу, врши дипломатски и медијски притисак на Вашингтон да омогући јужнокорејској армији приступ својим нуклеарним бомбама, односно, заједничко управљање и старање о њима – нешто што Вашингтон до сада никада није омогућио ниједном свом савезнику.

Заправо, кабинет јужнокорејског председника већ је (почетком ове године) издао саопштење да две армије разматрају могућност заједничког управљања америчким нуклеарним потенцијалом.

Пензионисани генерал америчке армије и бивши командант америчких трупа у Јужној Кореји Винсент Брукс у недавном интервјуу станици Пи-Би-Ес подржао је идеју о заједничком планирању употребе америчког нуклеарног оружја. То би могло да значи давање ингеренције јужнокорејским официрима да учествују у процесу одлучивања о распоређивању америчких нуклеарних ракета и отворило пут њиховом повременом или трајном стационирању у Јужној Кореји.

Поједини амерички новинари, међутим, оцењују да је нереалан сценарио по којем би САД заиста препустиле део моћи о одлучивању у вези распореда и употребе свог нуклеарног оружја јужнокорејској армији и поново унеле своје нуклеарне бомбе на територију Републике Кореје.

Вероватније је да ће инсистирање председника Јуна "да се морају послати јасне поруке онима који често провоцирају" и дипломатске активности његове владе приволети САД да даље продубе конвенционалну сарадњу двеју армија.

То мишљење има основа у ранијим изјавама америчких званичника, попут оне високог чиновника Министарства иностраних послова САД (Стејт департмента) задуженог за Далеки исток Марка Ламберта. Он је на речи садашњег јужнокорејског председника да ће тражити од САД дозволу за заједничко дељење (америчког) нуклеарног оружја, изговорене током предизборне кампање 2021, одговорио негативно тако што је приметио да они који дају такве изјаве "не познају америчку политику".

Јужнокорејске власти не крију да се надају да би, ако иницијативе о заједничком одлучивању или поновном стационирању америчког нуклеарног оружја у њиховој земљи из неког разлога не уроде плодом, могле да изнуде дозволу Вашингтона да произведу сопствено нуклеарно оружје, за шта имају више него довољно ресурса, као и подршку грађана.

Страховања у Јужној Кореји

Јужна Кореја последњих година успешно је развила сопствену балистичку ракету која се испаљује са подморнице и може да одигра битну улогу у евентуалним ударима на важну војну инфраструктуру у Северној Кореји као што су ракетне базе.

Она, такође, ради и на новом балистичком пројектилу велике разорне моћи, са бојевом главом од три тоне експлозива, која у случају да је бачена са велике висине, може да уништи и дубоко укопане ракетне силосе и подземне бункере и тако донекле ублажи севернокорејску нуклеарну претњу. Поседује и крстареће пројектиле, који су есенцијални ако се жели брзо паралисати противнички систем командовања и онеспособити његове ракетне јединице.

Међутим, с друге стране, Пјонгјанг већ три деценије развија сопствени ракетни арсенал и поред низа балистичких пројектила кратког, средњег и великог домета, сада већ, чини се, поседује и класичне крстареће, па и хиперсоничне пројектиле, размештене не само у непокретним базама, већ и на камионима, возовима и подморницама, што их чини изузетно тешким за откривање и уништавање.

Наравно, највећа брига за Јужну Кореју је нуклеарно оружје на којем Север ради више од две деценије и које сада већ може да испоручи не само било где на територији Јужне Кореје, већ и на целој површини њених војних савезника Јапана и САД, што значи да је у стању да потенцијално у потпуности онеспособи снаге које су деценијама Југу давале велику премоћ у случају евентуалног рата.

Штавише, Пјонгјанг је, верују аналитичари у Источној Азији, успео и да минијатуризује своје нуклеарно оружје до те мере да оно може да се употреби тактички, за уништавање великих концентрација људства и опреме на бојном пољу или у позадини непријатеља, без да направи хуманитарну катастрофу несагледивих размера попут моћнијих термонуклеарних бомби. То је опасно у смислу да је одлука да се употреби тактичко нуклеарно оружје психолошки и етички лакша, што повећава вероватноћу његовог коришћења.

Врхунац бриге за државно и војно руководство у Сеулу је прошлогодишњи бараж севернокорејске армије од преко 70 различитих (тест) пројектила, који је још једном показао да комунистичка земља, упркос сиромаштву, поседује довољне економске и људске ресурсе за константно унапређивање и масовну производњу ракетног наоружања.

Треба додати и да је страховање у Сеулу последњих година порасло не само због убрзаног наоружавања Севера, већ и због лаконских изјава бившег председника Доналда Трампа, који је својим азијским савезницима, укључујући ту и Јужну Кореју, претио повлачењем америчких трупа ако они не повећају издвајање за своје војске и америчке трупе на њиховом тлу.

Због свега тога влада председника Јуна сада настоји да издејствује учешће у планирању позиционирања америчког нуклеарног оружја, евентуално, његово поновно стационирање на својој територији, па чак и дозволу да сама крене путем развоја тог најразорнијег оружја.

Иначе, САД су на територији Јужне Кореје од краја педесетих више од тридесет година држале неколико стотина нуклеарних бојевих глава, највише крајем шездесетих (скоро 950), али су их повукле по окончању Хладног рата 1991.

Позиви јужнокорејске владе да САД јасније демонстрирају своју посвећеност одбрани те далекоисточне земље од евентуалне агресије са Севера могу послужити као добар изговор Вашингтону да своје јединице на Корејском полуострву и у његовом непосредном окружењу ојача пројектилима са нуклеарним бојевим главама и тако се својим стратешким снагама приближи не само Пјонгјангу, већ и Пекингу.

Такав потез, међутим, могао би до доведе до исхитрене реакције Пјонгјанга и до великог затезања у односима са Кином у тренутку када прети опасност од судара две супер силе на Тајвану.