Да ли ће Јужна Кореја посегнути за нуклеарним оружјем

Северна Кореја је другог новембра испалила плотун од најмање 17 пројектила од којих је један, по први пут у историји ракетног програма земље, одлетео у смеру југа, завршивши додуше у међународним водама ван територије идеолошког, политичког и војног ривала Републике Кореје.

Влада у Пјонгјангу искористила је чињеницу да се налази у релативном медијском запећку због догађаја у Украјини и затегнутости на Тајвану да ове године испали преко педесет пројектила разних врста и тако прикупи податке и искуства потребна за даље усавршавање свог завидног ракетног арсенала.

Међутим, на југу Корејског полуострва, као и шире у Источној Азији, се стрепи да би природни продужетак тих обухватних вежби, које се у значајној мери спроводе као реакција или одмазда за учестале заједничке маневре војски САД, Републике Кореје и Јапана, могао да буде нови нуклеарни тест.

Пјонгјанг је своју последњу, шесту по реду нуклеарну пробу извршио 2017. године и сада је жељан, сматрају војнополитички коментатори у Сеулу, да тестира различите форме нуклеарних бојевих глава које би могле да буду постављене на ракете које испробава и да, поврх тога, изнуди званично признање САД да је нуклеарна сила, што би онда у некој догледној будућности могло да му донесе и постепено попуштање економских санкција које су уведене као казна за развој нуклеарног оружја.

Серија ракетних тестова и опасност од нове нуклеарне пробе која би допринела унапређењу ударне моћи комунистичке државе којом влада породица Ким, међутим, изазива нервозу у Јужној Кореји, где су све јачи гласови да земља више не може да се ослања само на конвенционално наоружање и амерички нуклеарни кишобран за одбрану од евентуалног нуклеарног напада са севера, те да треба да сама развије сопствени шпалир нуклеарног оружја и тако успостави стратешку равнотежу на Корејском полуострву.

Да Јужна Кореја има индустријску, технолошку и сировинску базу за наоружавање нуклеарним бомбама и ракетама које би их носиле уопште није спорно. Сеул поред мноштва нуклеарних реактора (њих чак 25), поседује балистичке пројектиле сопствене производње и свемирски програм у оквиру кога сателите у орбиту лансира домаћим ракетама "Нури".

Сматра се и да земља има довољно нуклеарног горива за производњу читавих четири хиљада бојевих глава.

Истраживања јавног мњења у Јужној Кореји тренутно показују да је око 75 посто грађана за опремање земље нуклеарним оружјем, као и да две трећине грађана преферира да њихова држава развије сопствено нуклеарно оружје уместо да на својој територији прихвати америчке нуклеарне бомбе (зашта је само око девет процената испитаника).

Аргументи за и против наоружавања Јужне Кореје нуклеарним бомбама

Главни аргумент јужнокорејских коментатора који желе да виде нуклеарне пројектиле у саставу своје армије је тај да је Демократска Народна Република Кореја, која је своју прву нуклеарну пробу извршила још 2006, у септембру изменила одредбе у вези коришћења тог наоружања по први пут оставивши себи могућност превентивног (односно, првог) удара.

Такође, влада у Пјонгјангу је, кажу заговорници нуклеарног опремања јужнокорејске армије, у априлу објавила намеру да опреми своје снаге према граници са Југом такозваним тактичким нуклеарним оружјем, односно, бојевим главама релативно мале снаге, које могу да се користе да збришу велике концентрације противничких трупа на фронту.

Они заступају и интригантну идеју да Вашингтон, суочен с опасношћу од севернокорејских пројектила дугог домета који могу да носе термонуклеарне бојеве главе и досегну целу територију САД, заправо не би преузео ризик да на нуклеарни напад Пјонгјанга на Сеул одговори сопственим нуклеарним бомбама и тако испровоцира Севернокореанце да циљају северноамерички континент.

У том дискурсу, наоружавање Јужне Кореје би чак било "лековито" за САД јер би ослободило Вашингтон одговорности да у корист Сеула узврати у случају нуклеарног удара Пјонгјанга на Југ и решило бриге о томе да ли би онда Север гађао и саме Сједињене Државе.

И коначно, присталице нуклеарне Јужне Кореје с правом сматрају да су учестале ракетне пробе у Северној Кореји ове године саме по себи доказ да Пјонгјанг свесрдно настоји да развије различита средства за испоруку нуклеарних бомби.

Заступници тезе о нуклеарној Јужној Кореји, међутим, свесни су шта би њено опремање таквим средствима значило за регион, односно, да би готово сигурно подстакло Јапан да развије исто оружје.

Јер Земља излазећег сунца, иако званично војно-политички савезник Јужне Кореје, заправо последњих година има релативно лоше односе са Сеулом, с којим се спори не само око историјских проблема као што су масовна радна експлоатација корејских поданика јапанског царства пре и током Другог светског рата, гушење корејског језика и културе током окупације или одвођење жена с Корејског полуострва у сексуално ропство у борделе јапанске армије, већ и око територија - конкретно, острва које се у Јапану назива "Такешима", а у Републици Кореји "Токдо".

Даље, нуклеарна Јужна Кореја не само што не би одговарала Токију, него ни Пекингу, који би онда прилично близу сопственој територији имао економски врло снажну и до зуба наоружану силу, на коју, за разлику од неразвијене Северне Кореје, не би могао да пресудно утиче.

Шта више, нуклеарна Јужна Кореја, може се рећи, не би одговарала ни Вашингтону, јер би ослобађање од америчког нуклеарног кишобрана драстично увећало моћ Сеула да самостално одлучује о економским и политичким питањима у међународним односима и умањило значај присуства америчких снага на Корејском полуострву.

У томе је, међутим, у доброј мери и привлачност нуклеарне бомбе за оне у Јужној Кореји који су за њу - док би се нуклеарни арсенал развијао под изговором претње која прети од режима у Пјонгјангу, Република Кореја би заправо стицала, односно, продубљивала војну и политичку независност од САД и Кине.