Јапан и Аустралија учвршћују војну сарадњу

Прошле недеље јапански премијер Фумио Кишида посетио је Канберу како би с домаћином, председником аустралијске владе Ентонијем Албанезеом разговарао о јачању војне сарадње између две државе и начинима да се утврди снабдевање његове земље аустралијским енергентима: течним природним гасом, угљем и водоником.

Два лидера, поред медијски врло запажене али суштински бесмислене сцене грљења са симпатичним коалама, објавили су чињеницу да су потписали заједничку декларацију о безбедности која се односи на наредних десет година. У њој они су се изјаснили за јачање међусобних и војних веза са САД и изразили посвећеност "слободном и отвореном Индо-Пацифику" који подупиру "стратешка равнотежа која одвраћа агресију и понашање које подрива међународна правила и норме" и "регионална економска интеграција ослоњена на систем трговине и инвестиција који се заснива на правилима и тржишној оријентацији, као и разноврсним и отпорним ланцима снабдевања".

Те речи су израз њихове забринутости да би Народна Република Кина могла да силом покуша да интегрише Тајван и по вољи омета пролаз Јужним кинеским морем под изговором да су његова пространства готово у целости кинеска територија а не међународне воде, као и њиховог уверења да САД и савезници кроз јаче повезивање томе треба да се супротставе стварањем војнополитичке и економске противтеже на широком географском потезу од Тихог до Индијског океана.

Документ такође наводи да ће две државе унапредити међусобну сарадњу у области обавештајног рада, извиђања и надзора (мора и ваздушног простора) и борбе против елементарних непогода, те интензивирати заједничке вежбе, размену кадрова и коришћење објеката и опреме у поседу партнера.

Реч је о другој декларацији две земље у вези безбедности, која је по карактеру битно другачија од прве, потписане 2007, која се, у складу са тадашњим околностима као што су деловање Алкаиде и других радикалних исламских група, рат у Авганистану и окупација Ирака, односила углавном на сарадњу у области борбе против тероризма и решавања избегличких криза.

Војни савез Токија и Канбере

Декларација о безбедности потписана 24. октобра ове године наставак је напора на формулисању званичних, формалних оквира за заједничко деловање две државе у области војне и економске безбедности.

Наиме, почетком јануара, док је у Аустралији још увек на власти био режим премијера Скота Мориса, Токио и Канбера су потписали важни Договор о реципрочном приступу, који омогућава боравак војницима из партнерске земље на сопственој територији и регулише њихова права и обавезе када је у питању кретање и деловање и који се може описати као војни пакт.

Такву врсту војног уговора Јапан је до тада имао само са Сједињеним Америчким Државама, па су га медији сместа окарактерисали као "историјски", док су два премијера у својим јавним наступима објашњавали да је то први документ који јасно и детаљно дефинише модалитете војне сарадње између две земље и наглашавали његову смисао и вредност за одржавање мира и стабилности у индо-пацифичком региону.

Премијер Кишида тада је изјавио да војно партнерство између његове државе и Аустралије одражава "заједничке вредности и посвећеност демократији и људским правима, те заједнички интерес за отворени Пацифик".

Иначе, помињање заједничких вредности и посвећености слободној пловидби сада је већ устаљени дипломатски код САД и њених савезника у азијско-пацифичком региону којим се алудира на недемократичност Пекинга (и Пјонгјанга) и аспирације НР Кине да стави под своју физичку контролу Јужно кинеско море и истовремено ставља на знање да је њихова међусобна сарадња усмерена на обуздавање деловања кинеске армије и ширење војнополитичког утицаја Пекинга у региону.

Интересантно је, међутим, да су Аустралија и Јапан, који већ годинама сарађују блиско по безбедносним питањима унутар политичког и војног оквира Квадтрилатералног дијалога о безбедности, који укључује и Вашингтон и Њуделхи, почели рад на Договору о реципрочном приступу још 2014. и да је његово коначно усвајање последњих пар година управо ометала вредносна разлика, односно, за војна питања потпуно невезана чињеница да Јапан спроводи смртну казну, а Аустралија не.

Још један проблем који је вероватно омео раније потписивање војног пакта између две државе, односно, продубљивање њихове војне сарадње на начин који се сада износи и у Декларацији иако оне у склопу Квадрилатерале већ петнаестак година периодично врше заједничке поморске вежбе је то што су власти у Канбери у корист француских подморница одбациле јапанске апарате класе "сорју", који су због своје нечујности, способности да остану дуго под водом, поузданости и одличне електронике дуже време били фаворити на дивовском тендеру вредном око 60 милијарди аустралијских долара за опремање аустралијске морнарице.

Ово углавном стога што Јапанци нису пристали на то да се највећи број од 12 подморница произведе у држави континенту. И мада су Аустралијанци прошле године раскинули уговор са Француском како би уместо дизел-електричних набавили подморнице на нуклеарни погон (из Велике Британије), то не мења чињеницу да је Јапан остао ускраћених рукава упркос томе што је имао доста да понуди у погледу квалитета, и то у тренутку када су се Токио и Канбера већ били прилично политички зближили потписавши 2014. споразум о успостављању специјалног стратешког односа.

Те разлике сада су превазиђене, па су Договором о реципрочном приступу и Декларацијом и о безбедности постписаним ове године не само отворена врата заједничким вежбама две армије и на копну, већ и могућност да се по потреби Аустралијске трупе стационирају у Јапану и обрнуто.