Све дубљи јаз између Шолца и Макрона, немачко-француски тандем у кризи

Састанци немачко-француског Савета министара често нису ни посебно узбудљиви, а нису ни продуктивни. Шефови држава и влада две највеће привреде Европске уније се састају, договоре око заједничких курсева језика или нешто слично што није посебно важно, па онда изјављују да се и даље залажу за "немачко-француски тандем". Пре свега је реч о симболици. Али и то је важно за функционисање ЕУ.

То што је овогодишњи Савет министара одложен за почетак идуће године, показује колико је дубок јаз између партнера. То не успева да прикрије ни посета немачког канцелара Олафа Шолца француском председнику Емануелу Макрону, која је на брзину заказана за среду (26.10). И мада разлике у мишљењима између Берлина и Париза нису ништа неуобичајено, оне овога пута долазе у најгорем могућем тренутку.

Из Јелисејске палате је саопштено да одлагање Савета министара не говори ништа о стању немачко-француских односа. Као разлог је наведено то да нису сви министри имали времена, па је зато време одржавања померено.

Многи су, међутим, то објашњење дочекали са сумњом. "Од 1963. године, од када ти састанци на врху постоје, још никада ниједан није био отказан", каже за Дојче веле Штефан Зајдендорф, заменик директора Немачко-француског института (ДФИ), који издаје материјале за тај бинационални састанак.

"Нови шефови држава већином морају да прођу кроз процес учења како би схватили да су ти састанци заиста важни за 'немачко-француску осовину'. Тако је било код бившег немачког канцелара Лудвига Ерхарда или код француског председника Николе Саркозија", подсећа Зајдендорф.

Јер, како упозорава тај политиколог, у Европи не може да се примени америчка доктрина према којој једна велика држава сама преузима водећу улогу, а остале је следе.

"Ниједна европска земља није довољно велика да би се сама бринула за политичку стабилност. Потребан нам је начелни договор између Немачке и Француске, чије су позиције увек најудаљеније једна од друге. Онда остале државе-чланице могу да се оријентишу према том средњем путу", објашњава Зајдендорф.

Обе стране дају предност самосталном деловању

Но, тренутно се чини да обе стране дају предност самосталном деловању. Берлин је недавно усвојио пакет помоћи због растућих цена гаса и струје вредан 200 милијарди евра, без да је претходно о томе информисао Париз.

То би било за очекивати, јер једна таква финансијска инјекција може да поремети тржишне механизме. Осим тога, Немачка је заједно с десетак других држава, али без Француске, недавно на једном састанку чланица НАТО потписала договор о пројекту за заједнички противваздушни одбрамбени систем, тзв. "European Sky Shield Initiative" – и то иако Француска заједно са Италијом већ ради на противракетном систему "мамба".

Макрон је потом на састанку на врху ЕУ прошле недеље, заједно са Шпанијом и Португалијом, најавио изградњу новог гасовода између Барселоне и Марсеља који би служио и за транспорт водоника. То је замена за планирану повезницу између Шпаније и Француске преко Пиринеја, коју подржава Берлин.

"Обе стране иду на живце једна другој", закључује Зајдендорф. "Немачка сматра да може да постигне мултилатералне договоре с мањим земљама мимо Француске, а Француска још од Макроновог говора 2017. на Универзитету Сорбона чека да се Немачка изјасни за већи степен европске интеграције." У том говору се Макрон, између осталог, заложио за заједнички буџет еврозоне и ближу сарадњу на подручју одбрамбене и пореске политике.

Криза у најгорем могућем тренутку

"Ми немамо времена за тако нешто. У Европи је рат, а предстоји нам и енергетска криза", критикује у разговору за Дојче веле Софи Порншлегел, аналитичарка из бриселског труста мозгова, Европски центар за политику.

"Ако будемо имали среће па не буде хладно, ову зиму ћемо још и да прегурамо. Али дугорочно нам је потребно европско решење за високе цене енергената, рецимо фонд солидарности. Јер, ако више себи не можемо да приуштимо енергију, то онда води у економску кризу и раст незапослености." Према мишљењу Порншлегелове, садашње поделе у Европи иду на руку руском председнику Владимиру Путину, јер ЕУ чине неспособном за деловање.

Жак-Пјер Гуген, стручњак за Немачку с париског Института за међународне и стратешке односе (Ирис), додаје да је ова криза између две земље дубља него иједна до сада.

"Тај спор је између осталог и зато озбиљан, јер друге, мање земље, попут Пољске или балтичких држава, доводе у питање водећу улогу немачко-француског тандема", каже Гуген за Дојче веле.

Светло на крају тунела?

За Роњу Кемпин из берлинске Фондације наука и политика (SWP), актуелне разлике у мишљењима имају дубље корене. "Макрон већ дуго жели да ЕУ делује у мањим тематским групама и скептичан је према ширењу на исток пре него што се реформише начин функционисања ЕУ. За Француску је Унија пре свега средство за повећање моћи", сматра та експерткиња за немачко-француске односе.

"Насупрот томе, Немачка је пре склона да дâ сагласност за ширење на исток, јер ЕУ види као елемент који доноси трансформацију и мир."

Ставови две земље знатно се разликују и када је реч о одбрамбеној политици, каже Кемпин.

Она истиче да се Немачка, додуше супротно својим уверењима, одлучила за веће војне издатке, али новац пре троши на директну куповину, него на заједничке европске војне пројекте. То се Француској не допада, упозорава Кемпин.

Штефан Зајдендорф, заменик директора Немачко-француског института, ипак види светло на крају тунела: "До сада су сви немачки и француски шефови држава и влада на крају схватили да не могу једни без других – чак и када је изналажење компромиса било веома напорно."