Наоружавање Токија компликује војнобезбедносну једначину у источној Азији

Наоружавање тим средствима представља историјску прекретницу за Јапан, који се због свог пацифистичког Устава до сада устезао од поседовања (изразито) офанзивног наоружања.

Власти у Токију саопштиле су прошле недеље да ће Земља излазећег сунца покушати да у наредне две године у наоружање уведе више од 1.000 ракета средњег домета које би биле распоређене на земљи и на мору, углавном у архипелагу Нансеи, који административно припада префектури Окинава.

То драстично јачање војне способности Јапана планира се ради парирања великој ударној моћи Кинеске народноослободилачке армије, за коју (савезнички) амерички војни извори процењују да поседује око 1.900 балистичких и 300 крстарећих пројектила који могу да досегну Јапан, као и због супротстављања претњи која долази из Демократске Народне Републике Кореје, која у свом наоружању такође има неколико стотина пројектила који могу да дејствују по циљевима у Јапану.

Поред тога, две комунистичке земље већ неколико година раде на развоју хиперсоничних ракета, које нису укључене у тај број.

Архипелаг Нансеи је врло разуђен и простире се у дужини од око 1.200 километара од трећег по величини јапанског острва Кјушу на северу до малог острва Јонагуњи, које се налази на само стотинак километара од Тајвана.

Ракете које Јапан планира да уведе у наоружање у рекордном року требало би да имају домет од око 1.000 километара, што би у пракси значило да могу да покрију целу Северну Кореју и досегну густо насељену кинеску обалу.

Јапански врх првобитно је планирао њихово увођење у строј за фискалну 2026. годину, али је због заоштравања војнополитичке ситуације у околини оближњег Тајвана одлучило да убрза тај процес.

С обзиром на то да су власти у Токију раније ове године одлучиле да у наредних пет година дуплирају издвајање за армију, које је до сада износило само један проценат бруто друштвеног производа, односно, између 45 и 49 милијарди долара годишње, новац не би требало да буде проблем.

Преостаје, међутим, дивовски логистички и технички задатак, јер војни врх у Токију планира да до пројектованог броја пројектила средњег домета дође делом прерадом противбродских ракета кратког домета, а делом производњом нових верзија, што, скупа са њиховим тестирањем и постављањем положаја на удаљеним и слабо насељеним острвима, није посао који може једноставно да се убрза.

Историјски догађај

Док је масовно увођење пројектила домета од 1.000 километара у наоружање само по себи огроман искорак у смислу јачања војне моћи, оно је за Јапан и историјски и психолошки изузетно важан догађај, јер те ракете представљају прво право офанзивно оружје у рукама јапанске армије од краја Другог светског рата, а њихова набавка дефинитивни разлаз са вишедеценијском пацифистичком политиком развоја и набавке искључиво дефанзивног наоружања.

Наиме, важећи јапански Устав, донет 1947. године за време америчке окупације, који је дело америчких јуриста, јасно наводи да се земља одриче држања војске.

Међутим, тријумф комунистичких снага у грађанском рату у Кини 1949. и крвави Корејски рат, који је трајао од 1950. до 1953. године уз директно учешће Американаца и милионске жртве, променили су гледање Вашингтона, односно, америчких окупационих власти у Токију на пацификовање и демилитаризацију Јапана - оне су напустиле првобитни план да се острвској царевини дозволи само држање полицијских снага јер им је изненада затребао војно снажан Јапан који би функционисао као брана ширењу комунизма у Источној, па и Југоисточној Азији.

Тај преокрет у америчкој политици, дакле, омогућио је Јапану да поново изгради армију, али су, како би се бар донекле испоштовало слово Устава и задовољила жеља САД да се Јапану не дозволи да поново постане субјект који би могао да озбиљно угрози њену безбедност, наметнута извесна ограничења на способност и деловање нове јапанске армије.

Она тако деценијама није излазила из граница своје државе, а када се укључила у међународне мировне акције под окриљем УН и даље се максимално уздржавала од употребе оружја и ангажовала у пројектима обнове ратом разорених подручја.

Још важније, јапанске оружане снаге све до данас одрицале су се и поседовања (изразито) офанзивног оружја као што су ракете средњег и далеког домета или носачи авиона.

За време владе покојног бившег премијера Шинза Абеа, међутим, донети су законски акти којима је промењено званично тумачење устава, чиме је прокрчен пут за војно ангажовање јапанских оружаних снага и ван границе сопствене државе, под условом да је она "егзистенцијално угрожена".

То је учињено због огромног скока у војној моћи суседа Северне Кореје и Кине и у циљу јачања војног савеза са САД, који је до тада одликовала велика асиметричност, у смислу да се Вашингтон био обавезао да пружи атомски кишобран Токију и учествује у његов одбрани и конвенционалним средствима, док је он, због ограничења које је наметало дотадашње званично тумачење устава, Американцима могао обећати само да ће им прискочити у помоћ у случају да су њихове снаге нападнуте на јапанској територији.

Пошто је владајућа коалиција Либерално-демократске партије и странке Комето под Абеовом премијерском палицом 2014. успешно у парламенту прогурала измену тумачења Устава, сада теоретски постоји могућност да у случају рата на Тајвану, који се налази на само 110 километара од најближег јапанског острва Јонагуњи, власти у Токију прогласе да је њихова земља егзистенцијално угрожена, за шта би основ, на пример, могли бити евентуално прекидање снабдевања енергентима са Блиског истока, улазак кинеских снага у јапанску ексклузивну економску зону (ЕЕЗ) у близини Тајвана или кршење јапанског ваздушног простора.

Велики интерес Јапана за статус кво

Јапан је суштински заинтересован за то да се у Источној Азији одржи статус кво, односно, да Тајван не дође под политичку и војну контролу власти у Пекингу, будући да би то трупе најмногољудније земље света физички довело у непосредну близину јапанске територије.

Најпре, упориште на Тајвану омогућило би Пекингу да у потпуности контролише Тајвански мореуз и надзире поморске путеве источно од тог пацифичког острва, односно, пружило би му прилику да угрози бродовље које нафтом, угљем и другим сировинама и робом из правца Јужне и Југоисточне Азије снабдева Јапан.

Такође, Пекинг оспорава легитимитет контроле коју Јапан врши над острвима Сенкаку, која леже у Источном кинеском мору недалеко од Тајвана и упркос изразито малој површини, страни која их држи дају право на посед околног мора, под чијим дном леже велике количине нафте и природног гаса.

Зато је у интересу Токија да не само политички и економски, већ и војно, пре свега информативно и логистички, а онда можда и борбено, у садејству са САД, подржи Тајван у случају евентуалног оружаног сукоба између тог острва са 23 и по милиона становника и матице Кине.

За ангажовање јапанске армије у тајванском конфликту ван своје територије у садашњим правним условима било би потребно најпре учешће САД, а затим и званично проглашење егзистенцијалне угрожености јапанске државе.

Поједини коментатори у Земљи излазећег сунца, међутим, истичу да би, с обзиром на то да је она званично прекинула дипломатске везе с Тајваном 1972. и признала власти у Пекингу као јединог легитимног заступника кинеске државе и народа, позивање на егзистенцијалну угроженост у случају интервенције матице на Тајвану било формално-правно тешко одбрањиво, односно, неоправдано.

Војно-политички врх у Токију догађаје у Украјини види као израз спремности ауторитарних режима да наруше међународно право и поредак који би могао да инспирише власти у Пекингу да употребе силу како би промениле статус кво у Источној Азији у вези са Тајваном.

То, као и снажна војна реакција Кине на посету председавајуће америчког конгреса Ненси Пелоси Тајвану, утврдили су одлуку власти у Токију да својим оружаним снагама омогуће набавку офанзивних средстава и убрзали припреме за њихово усвајање и распоређивање.

Јапан, наиме, већ више година ради на преуређивању својих носача хеликоптера у носаче авиона, што технолошки омогућава набавка америчких апарта пете генерације "Ф-35Б", који имају способност вертикалног слетања налик хеликоптерима, те полећу уз минимални залет од свега неколико метара.

Када за две, три године ти авиони чије поједине ракете имају домет и преко 300 километара, заузме места на палубама јапанских носача "Изумо" и "Кага", Јапан ће имати способност да на евентуални ракетни напад одговори и офанзивно, ударом на бродове и базе из којих долазе пројектили, а не просто пасивно, покушајем да обори надолазеће пројектиле са земље или мора, како је то до сада био случај.

Зато, ако далекоисточна царевина искористи најављено дуплирање војног буџета да се у наредних пар година наоружа и са преко хиљаду ракета које могу да досегну циљеве у унутрашњости две комунистичке државе, он ће, упркос непоседовању сопственог нуклеарног оружја, постати више него респектабилна војна сила са снажном способношћу одвраћања, која би својим евентуалним ангажовањем могла да битно закомпликује једначину неког будућог сукоба на и око Тајвана или на Корејском полуострву.